Где је ту катарза када се нико не осећа кривим

Београдска премијера филма „Хитна помоћ” Горана Радовановића биће одржана вечерас у 21 сат у Великој дворани Дома синдиката. У играном дебију аутора документарних филмова „Кастинг” и „Пилећи избори”, главне улоге тумаче Весна Тривалић, Наташа Нинковић, Танасије Узуновић, Ненад Јездић, Соња Колачарић и Јелена Ступљанин. Причу о слому последњег европског тоталитаризма 2000. године, до куцања српске демократије пред предворје Европске уније девет година касније, Радовановић слика кроз развој службе хитне помоћи.

Има ли метафоре у називу филмa?

Иницијално не, нарочито не неке глобалне метафоре. Хитна помоћ, као једна од најосетљивијих институција сваког здравственог система, згодан је драмaтуршки повод да се анализира систем и његови конзументи.

Говорите о 5. октобруи очекиванимдемократскимпроменама. Како сада,девет година касније, гледате на те догађаје и наду да ће бити боље?

Као аутору било ми је битно да забележим „zeitgeist” српског друштва у кондензованом времену, обележеном крахом тоталитаризма и почетком нечег новог што се зове демократија. Током рада на филму имао сам свест о историјском значају садржаја филма и његовим објективним потенцијалом за будуће генерације, без обзира на ауторску субјективност. За мене, снимање овог филма није била хладна реконструкција онога што се догодило, већ врућа реинкарнација нечега у чему сам директно учествовао.

Јесмо ли као друштво доживели катарзу тог 5. октобра?

Нисмо. Катарзу као друштво можемо доживети само ако појединци, пожељно у што већем броју, лично доживе катарзу. Где је ту катарза када се нико не осећа кривим, ни за шта? Људи који су конзумирали титоизам и његову последњу одумирућу фазу звану „ера Милошевића”, данас су угледни чланови разних демократских странака, борци за људска и грађанска права. Ако додамо да као једно тоталитарно друштво нисмо доживели ни глобални крах комунизма 1989, а да су наше демократске снаге, осим малобројних изузетака попут Борислава Пекића, углавном регрутоване са комунистичког фронта поражене партијске фракције 1987, бојим се да савремена Србија као друштво пре наставља идеју самоуправног волунтаризма и партијске подобности него што баштини истинску идеју плурализма и демократије. За суштинске промене потребна је озбиљна духовна саморефлексија коју већина припадника српске друштвене елите никада није имала.

Међутим, Ви сте неким јунацима филма подарили катарзу?

На крају мог филма јунаци, докторка Вера и девојка Нада, доживљавају катарзу кроз скромни чин градње рампе на степеништу које их спаја: чин који се зове делатна љубав. И ти јунаци живе. Они који нису доживели катарзу у филму су мртви, и буквално и метафорички, или душевно болесни.

Колико нас је променио 12. март и атентат на премијера др Зорана Ђинђића?

Није нас променио. Изазвао је тренутне изливе колективне емоције која није нужно и катарзична, са како то обично бива, горким укусом популизма. Брзо је дошло до прекомпоновања у странци, на широј политичкој сцени, и у држави, што је у домену рационалног и практичног. Наследници су неочекивано брзо решили оставинску расправу што и није примерено за Србију. Искрено, никада нећу моћи да заборавим лицемерје при избору премијеровог наследника у скупштини: аплауз и честитање. За мене, уз Борислава Пекића, Ђинђић је био најобразованији припадник некомунистичког дела српске демократске сцене.

Ваш филм говори о нашој крхкој демократији која куца на врата ЕУ. Та врата ће ускоро бити отворена. Чему да се надамо?

Не знам, јер нисам политичар. Ја сам само филмски уметник у слободном статусу, који се бави феноменима српског друштва. Знам да нас тамо ништа не очекује, а надати се је легитимно, само се плашим да наду поистовећујемо са сном. Оно што је преовлађујуће у српској перцепцији Европе јесте магловити узор држава попут Италије, Немачке, или Француске. Нико не говори о европским земљама које Србија политички и културолошки упорно одбија да упозна – Бугарској, Румунији, Грчкој и Мађарској.

Иван Аранђеловић

-----------------------------------------------------------

Маркесова школа свих светова

Однедавно сте на Куби где предајете на филмској академији коју је иницирао Маркес. У каквим условима радите?

Међународна филмска школа за филм и ТВ у Сан Антонију де Лос Бањосу на Куби основала је 1984. Маркесова невладина организација „Нови латиноамерички филм” под симболичким и утопистичким слоганом „Школа свих светова”, и одиста је тако. Дух утопије је свеприсутан, и међу студентима и међу професорима који долазе из целог света. Пошто живимо у ери глобализма, и на Карибима је присутна савремена дигитална технологија без обзира на пионирске мараме које носе моја деца у кубанским школама.

-----------------------------------------------------------

Познанство са Ђинђићем

Познавали сте Зорана Ђинђића. Каквог га памтите?

Осим спорадичних сусрета током снимања активности српске опозиције током деведесетих, радио сам и један озбиљан интервју са њим 1994. на немачком језику. Тада смо установили да имамо неколико додирних тачака: заједно смо пали на пријемном испиту на одсеку режије на ФДУ, студирали смо на истом филозофском факултету и истог дана смо изнели наше дечаке из породилишта, јула 1993. Током опозиционих митинга често је био предмет пажње моје камере: његови крупни.