Социјала, па потом тржиште за киловате

Грађани Србије 20 година били су повлашћени јер су плаћали ниску цену електричне енергије уз изговор политичара да је „тешко време” и да „народ нема пара”. Уколико се наставе такве комунистичке повластице политичке елите, Србија ће имати потпуно урушен електроенергетски систем. Догодиће се, на пример, да велике термо и хидро електране на Дунаву, Ибру и Дрини, у Обреновцу и Лазаревцу граде стране компаније, да струје има и превише и да она иде потрошачима у Немачкој или Италији, а да домаћинства у Србији неће моћи да купе ту струју јер ће се она продавати само по економској цени.

Да би се премостио проблем економске цене и сиротиње, Министарство за људска и мањинска права је најавило израду социјалних карти. У зависности од тога да ли ће следеће године цена струје бити економска, зависи ко ће доплатити до реалне цене – ЕПС или републичка влада.

У готово свим државама бивше Југославије ситуација је слична. Струја се користи као моћно оружје куповине социјалног мира. Цене тог енергента су ниске, што угрожава способност да националне електроенергетске компаније успешно послују на тржишту.      

Амер Јерлагић, генерални директор Електропривреде БиХ, истиче да се цена струје последњих седам година готово није мењала. Просечна цена овог енергента је 6,2 евроцента по киловат-сату, што Босну и Херцеговину, са Србијом и Македонијом, сврстава у државе са најнижом ценом струје у Европи. То је вероватно један од разлога што је проценат наплате чак 98 одсто, један од најбољих на Балкану.

– Размишљамо и о корекцији цене електричне енергије, али то неће бити пре првих месеци 2010. године. Можда ћемо имати блок тарифе са заштитом најсиромашнијих купаца, док би други куповали струју по тржишним ценама – каже Јерлагић.   

У суседној Хрватској готово половина домаћинстава (око милион), која годишње потроше мање од 2.000 киловат-сати, користи субвенције. Када је почетком ове године цена електричне енергије повећана за 20 одсто, то поскупљење се односило само на оне који годишње троше више од 3.000 киловат-часова.

У наредне три године, уочи уласка Хрватске у Европску унију, цене електричне енергије мораће постепено да се изједначе са европским тарифама, у просеку 30 одсто. У исто време почиње и примена споразума „Кјото 2” у оквиру кога ће и Хрватска морати да смањи емисију угљен-диоксида, што ће енергетску индустрију додатно коштати и преломити се преко леђа крајњих потрошача. Због тога ће цена струје бити додатно увећана 20 процената.

Крајем априла 1998. либерализовано је тржиште струје у Немачкој и тиме је укинут шездесетогодишњи монопол четири велика снабдевача (Е.ОН, RWE, Ватенфал и EnBW). Сада у Немачкој има више од 900 снабдевача, међу којима потрошачи могу да бирају понуђене претплатне пакете.

– Нови снабдевачи имају право да приликом снабдевања својих купаца користе постојеће електромреже, на шта плаћају одређену таксу за коришћење власницима електромреже (а то су углавном четири велика снабдевача). Убудуће је планирано да се електромрежа издвоји из система великих снабдевача. Либерализација тржишта омогућила је потрошачима да први пут изаберу ону понуду која највише одговара њиховим потребама. Они су у могућности да бирају не само најповољније понуде него и „врсту“ струје, тј. из ког извора долази. Конвенционална струја која се производи од угља, гаса, нафте или атомске енергије чини 84 одсто немачког тржишта. Остатак чини регенеративна струја, вода, биомаса, ветар или соларна енергија – каже Саша Милић из економског одељења амбасаде Немачке.

Он додаје да је број тарифних пакета који се нудe потрошачима готово непрегледан, али се углавном поред уобичајеног обрачуна (основна претплата плус потрошња) нуде повољни пакети са нижом ценом струје, који уз то не садрже ни основну претплату.

Али зато купац мора да купи цео пакет од 1.200, 2.400, 3.600 или 5.600 киловат-сати и износ плати за годину дана унапред. Уколико се потроши мање остатак струје пропада, уколико се потроши више од купљеног пакета скупље се доплаћује.

– Пакети су намењени искључиво домаћинствима која добро могу да процене своју потрошњу. Можда је и то разлог што је само два милиона домаћинстава од 1998. године променило своје снабдеваче. То је пет одсто од укупно 39 милиона домаћинстава. Неспремност да се промени снабдевач делом лежи и у заблуди да ће банкротом „малог” снабдевача потрошач остати без струје. У таквом случају, потрошач добија наредна три месеца струју од великог снабдевача, што је довољно времена да се одлучи за новог снабдевача – каже Саша Милић.