Позоришна мисија

Дружећи се са личностима и делом великана наше и стране позоришне и литерарне прошлости театролог мр Ксенија Шукуљевић-Марковић је испунила добрим делом и свој живот. Током богате каријере, дуге скоро четири деценије, објавила је преко 160 стручних радова и прилога у Србији и у Југославији. Издвајају се они о драмским писцима – од Стерије, Ђуре Јакшића, Јакова Игњатовића и Нушића до Крлеже и Андрића, готово сви руски класици, а такође и значајни композитори чија су дела изведена на београдским сценама.

Међу седам монографија Ксеније Шукуљевић-Марковић налазе се: „Хуго Клајн”, „Драме Ђуре Јакшића на београдским сценама 1863-1979”, „Наташа Бошковић, примабалерина, кореограф и педагог”, „Стваралаштво Милана Ајваза”, „Нина Кирсанова, примабалерина, кореограф и педагог” и „Педесет година Музеја позоришне уметности Србије 1950-2000”. Најновија је управо објављена о Светлани Бојковић. За свој рад наша саговорница добила је бројна признања, међу њима и Повељу за изузетан допринос позоришној уметности и култури Србије. 

 Како сте се определили за професију музејског стручњака и театролога?

После завршеног Филолошког факултета примљена сам за кустоса у Музеју позоришне уметности Србије и тако отпочела своју професионалну каријеру. Имала сам срећу да управница Музеја буде умна и образована Милена Николић, велики зналац српског позоришта, и сестра великог глумца Љубише Јовановића, као и да радим поред првог стручњака Музеја др Олге Милановић. У Музеј су често долазили позоришни уметници, упознавали ме са својим значајним претходницима, научили шта је битно у тој професији... Говорили су увек са необичном топлином, ретко са горчином. Понекад су ме гануле заискрене сузе у њиховим очима, или засмејале невероватне театарске згоде.

Кога бисте посебно издвојили?

Рашу Плаовића, Мату Милошевића, Невенку Урбанову, Павла Богатинчевића, Љубишу Јовановића, Нину Кирсанову, Димитрија Парлића, Александра Маринковића, Миомира Денића, Душка Ристића, Предрага Милошевића, као и знатно млађе Стеву Жигона, Симу Јанићијевића... Захвална сам им јер су ме на најбољи начин приближили стваралаштву великана српског позоришта, нарочито епохе између два светска рата. Овој епохи сам се највише посветила у свом раду јер сам схватила колико је важна и значајна за српско позориште. Изискивала је обимна истраживања јер је документација Народног позоришта изгорела 1941. Упоредо сам се бавила и савременим позориштем. Важну улогу да постанем театролог имао је проф. др Рашко Јовановић.

 Шта подразумева звање театролога и колико обавезује?

Професија изискује године истрајног рада и резултата, јер се звање не добија него се стиче. Захтева свестраније образовање и познавање српског позоришта, његове прошлости и садашњости, напорно истраживање и вештину презентовања. Радови морају да имају вредност и значај, одјек у струци и шире, нарочито када су објављени у гласилима угледних институција. И, тек тада се стичу услови за звање театролога. Посао је веома одговоран и обавезује. Мора бити добро осмишљен, проверен и прецизан, постављен на научне темеље употребом научних принципа и терминологије, са доказима наведеним у напоменама (фуснотама). Разуме се, треба да буде оригиналан, иноваторски.Обе професије заступљене у мојој каријери, музејски стручњак и театролог, се прожимају чинећи срећан спој и доприносе моме целокупном театролошком и научном раду а верујем да дају и посебну предност.

 Монографијама које сте тако прецизно и студиозно радили сачували сте многе догађаје и уметнике од заборава. Колико их је тешко, изазовно, радити?

Оно што карактерише моје радове и монографије је сериозност приступа теми, исцрпно истраживање, начин писања и презентовања епоха и уметничких личности о којима пишем. Бирала сам највеће уметнике, а то је и најтежи посао. Све су увек иноваторске, јер нису обрађиване раније и први пут су написане и објављене. Монографије имају прецизан циљ да покажу комплетно стваралаштво појединих великих позоришних уметника или писаца чија су дела изведена на београдским позоришним сценама. Настојим да их отргнем од заборава, да данашњим и будућим читаоцима пружим могућност упознавања и сагледавања српског позоришта и његових стваралаца које је већ прекрила, или прети да прекрије тама заборава, да покажем ко су били, какво дело су створили и зашто су важни и значајни у нашем позоришту. Међу њима су они највећи, великани драме, опере и балете, који су утицали на развој наше позоришне уметности.

Слично је и са монографијама о уметницима који данас раде и стварају, као што је Светлана Бојковић, јер њена недавно објављена монографија на најбољи начин приближава њено стваралаштво савременицима али и будућим нараштајима. Сматрам да је то најважније јер је објављивање монографија својеврсна награда и трајан и драгоцен допринос незабораву. Иако још раде и стварају, они остају не само у позоришној историји него да кроз књиге живе непрекидно и задивљују читаоце својом уметношћу и у будућности.

 -----------------------------------------------------------------

Да се не забораве…

Данас се мало зна о славним редитељима и професорима Академије, др Хугу Клајну, Мати Милошевићу, или глумцу Милану Ајвазу, а такође и нашим највећим балеринама, Српкињи Наташи Бошковић или Нини Кирсановој и Јелени Пољаковој, руског порекла, али нашим, јер су створиле велико дело код нас у Београду. Сви су остварили велику каријеру, поједини чак и интернационалну, и иза себе оставили школован кадар да настави њихово дело. Важно је упозорити на мисије коју су имали за живота и стварања, и оценити њихов значај у нашој позоришној уметности и то веродостојно изрећи.