Још чека позив из САНУ

Вељко Губерина (82) један је од оних грађана света који је, својим делом, одавно обезбедио себи – „вечни живот”. Ова тврдња се може проверити на најпростији начин: у његову кућу ће стићи свако писмо, из било ког дела света, ако се адресира само са три речи – Вељко Губерина, Србија.

Адвокатска комора Србије га је прогласила за једног од најзначајнијих правних заступника у српској историји. Ово признање му је само једно у низу, али њему веома значајно, јер и оно долази од људи из струке. По оцени колега је и – највећи живи „кривичар”!

А као Србин, Кордунаш из Вргинмоста, посебно је поносан на Орден светог Саве првог реда, који је добио из руку патријарха Павла!

Које је признање обележило Ваш живот?

Сва званична признања су ме непрестано храбрила, а оно које сам често добијао, увек ми је продужавало живот. То је оно кад, после моје беседе, у пуној судници, председник судског већа каже: „Ваш штићеник је – слободан!” Адвокатуру увек, у свим ситуацијама, стављам – испред свог живота!

Постоји ли признање које сте желели, а нисте га добили?

Мислим да сам, по много чему, заслужио да у Српску академију наука и уметности уђем на велика врата, али то ће, по свему судећи, упркос свим предлозима, остати само моја неостварена жеља. С тим не могу да се помирим. За тај свој немир имам објашњење: моје беседе у судници, којима сам од смртне казне спасао чак 47 људи, долазили су да слушају људи свих професија. Добијао сам тада и овације! А неки књижевници су, уз сва уважавања, само својим поетским беседама стекли статус академика... Ипак, не губим наду. Чекам и чекаћу позив из Академије...

Где сте се школовали?

На мом Кордуну, у Вргинмосту и Карловцу, у Хрватској, на простору на коме су живели Срби. Прва слова сам научио у „Политици”, коју смо поштом добијали из Београда. А после осмог разреда ниже школе гимназију сам, као избеглица, завршио у Јагодини, која је моју породицу 1941. примила отвореног срца. Сад сам њен почасни грађанин. Међутим, на Правни факултет сам се уписао са две године задршке и то у Љубљани, а не у Београду, што сам, наравно, као Србин желео. 

Зашто се то догодило?

Био сам антикомуниста. С младим људима, истомишљеницима, припремао сам 1945, кад сам имао 20 година, летке за слободне изборе, али је тада Титова власт почела с хапшењима. Пријавила ме је једна девојка којој сам се поверио... Издржао сам 22 месеца затвора у Нишу. У тој борби за живот, и у затвору и на студијама у Љубљани, био сам више гладан него сит, али сам увек, у свим ситуацијама, веровао у Бога, себе и поштене људе. Поштених је тада било много и у затворима. Један од њих адвокат Милан Тадић упутио ме је у својој канцеларији у велике тајне тог посла... Своју канцеларију сам отворио 1956. и од тада сам слободан човек.

Да ли сте били окренути и спорту?

Фудбал је у то време био моја највећа, па и једина разбибрига, и због могућности да се, као навијач Црвене звезде, на стадионима обрушим на власт коју је тада, у главама „звездаша”, представљао Партизан. На утакмице смо, из свих крајева Београда, одлазили, углавном пешице. Била је то права фешта, за све навијаче, у сваком смислу те речи. Утакмице сам гледао и у другим градовима, кад сам се тамо затекао због посла. Улазнице са свих утакмица чувам у својој педантној документацији, као што, наравно, у архиви, имам и све адвокатске одбране. Ево, на пример, карте с утакмице у Сплиту, где сам 13. априла 1980. гледао утакмицу Хајдук – Војводина (2:2).   

Да ли сте се тада и јавно оглашавали?

Не кад је о спорту реч, али је то једном на духовит начин учинио Љубиша Вукадиновић. После утакмице против Црвене звезде на којој је Партизан примио три гола, а није постигао ниједан, тај чувени новинар „Политике” је, алудирајући на моје судске одбране, написао: „Ни Вељко Губерина не би могао, у овој утакмици, да одбрани гол Партизана”.

Који је Ваш највећи правни успех?

Све време сам се борио за праведност судова, укидање вербалног деликта и смртне казне. У првом случају сам успео само делимично, а у друга два потпуно. То су, наравно, општа места правосуђа у којима нисам био усамљени борац, али сам био најупорнији. А кад је само реч о мени, о мом раду, бранио сам, између осталог, 618 људи оптужених за убиство, а само су над 10 извршене смртне казне. Простом рачуницом се може утврдити да је мој проценат успешности већи од 98 одсто. И тиме се поносим! Мој циљ је увек исти: спасти некоме живот и обезбедити му да што пре буде потпуно слободан.

Какав сте став имали према Милошевићу?

Милошевић је дошао на власт у време кад сам био председник Адвокатске коморе Србије. У септембру 1988. сам му дао подршку Милошевићу, јер сам после 40 година дочекао да водећа личност у држави каже да је Србија раздржављена, обесправљена, понижена! Али, већ следеће године сам му написао Милошевићу: „Не можете више рачунати на подршку адвоката Србије”. Нисам могао да му опростим Милошевићу што се није супротставио Туђману кад је отворено говорио о „вишку Срба у Хрватској”. Милошевићу сам се обратио још једанпут. Тада незванично, али због струке. Похвалио сам маестралан начин његове одбране у Хагу.  

На који начин прилазите окривљеном?

Прво му испричам део тајни из свог живота, па онда то тражим од њега. На тај начин сам „отварао сва срца и све душе”. С онима који су ме лагали – прекидао сам сарадњу. Морам да знам апсолутну истину да бих могао да избегнем све замке тужиоца и судије. Никад нисам ризиковао да у суд дођем неспреман...

Имате ли осећај кривице кад одбраните убицу?

Никад ме савест није пекла због тога. Напротив, кад тужилац и судија крену кривим путем ја их још мало погурам у том смеру. Закон „каже” да морам учинити за брањеника све што је у његовом интересу.

Знате ли ко је за изручење Милошевића Хагу добио пет милиона долара?

То питање сам више пута постављао, али на њега још нико званично није одговорио. Да ли су Американци, који су обећали ту награду, одустали да плате или је неко, ипак, узео тај новац – не знам.  

Живимо ли у правној држави?

Тврдим – не! И то од 1990. Ево више примера: нестала је девизна штедња грађана, Милошевић је изручен Хагу противно тада важећем Уставу, један високи функционер посећује криминалце у затвору, други званично каже да зна имена криминалаца у 50 градова Србије, а ништа не предузима... Ниједна држава на свету нема тако сиромашан народ и толико нових доларских милијардера.

Чиме бисте се бавили у новом животу?

Опет само адвокатуром. Откако постоје уређени односи у друштвеним заједницама, од Римске империје и Старе Грчке, било је оних који су штитили човека у људима.

Која Вам је професија још блиска?

Увек сам веома ценио лекаре. Веровао сам да смо равноправни у одбрани човека од зла. Али, искуство ми говори да су адвокати већи борци од лекара. Лекар спасава од болести, што је природно, а адвокати спасавају човека од свих државних сила, што је често много теже.

Шта сад радите?

Не престајем да радим, мада сам пре две године све послове уступио својим најближим сарадницима адвокатима Милану Вујину и Ненаду Вуксановићу. Саветник сам не само њима, него и свакоме ко од мене тражи помоћ. Настављам да пишем свој „тестамент” под насловом „Вељко Губерина – сведок историје”.

Да ли ће Вуксановић да одбрани Јовановића?

Верујем да хоће, јер нема чврстих доказа да је Звездан Јовановић 12. марта 2003. снајпером убио Зорана Ђинђића. Уосталом, много тога у том поступку није јасно. На пример: „Политика” је 21. априла 2003. објавила изјаву Расима Љајића, тада министра за људска и мањинска права, под насловом: „Проклети договор са Легијом”. У тексту пише: „Петог октобра (2000. године) направљен је тај проклети договор с Легијом.” Ни то, као ни још много тога у овом случају, није разјашњено. Звао сам Љајића да све то објаснимо, али се никад није јавио.

Како реагујете на став да сте еротски „двосмеран” човек?

За то мишљење има више разлога: разведен сам, а нисам се поново оженио, био сам у затвору као младић, а тамо, наводно, то користе... Најважније је што сам успешан у професији, па кад ту не могу да ми парирају онда свашта причају. Моје љубави и другарице, као што су Мира Ступица, Ксенија Јовановић и Ружица Сокић, знају да то није тачно...

Шта волите код жена?

Да би ми се допала својим држањем и појавом жена би требало да буде паметна, образована, елоквентна, јер је лепота пролазна, а дух се дуже сачува. Волим код жена и њихову моћ. Оне су, што није тешко доказати, супериорнија бића од нас.