Златне руке запослених

Милосава Матовић (77) из Београда свакога дана жељно ишчекује тренутак када ће јој на врата покуцати медицинари Градског завода за геронтологију, кућно лечење и негу. Радује се сваком њиховом доласку, јер, како каже, осим што јој пружају комплетну медицинску негу, увек се са њом лепо испричају и помогну јој да се окупа, обуче и попије лекове.

– Живим сама и много ми значи њихова пажња. Добри су у свом послу и одговорни. Због болести се једва крећем, па ни у каду не бих могла да уђем да ми медицинска сестра не помаже. Обавезно ми измери притисак и пулс, превије ми рану на нози, да ми инјекцију кад треба. Чак одлази по рецепте и подиже ми лекове у апотеци. Стварно има „златне” руке – каже Милосава, коју осим медицинара повремено обилазе син и комшије. Њен пензионерски живот није лак, јер због оболеле ноге не може да излази из стана, па дане углавном проводи у гледању телевизијских емисија и читању новина. Када је лепо време, пријатељица јој намирнице за кућу купује у продавници, завеже кесу на канап коју Милосава спусти са своје терасе и тако се „обезбеди” потрепштинама за наредне дане.

Ово је само једна од 1.800 животних прича старих људи у српској престоници, које по неколико пута дневно обилазе лекари и медицинске сестре Градског завода за геронтологију, кућно лечење и негу. Запослени у овој кући кажу да имају пуно лепих речи и разумевања за старе и болесне људе, који су често препуштени сами себи. Неке од њих родбина остави без надзора, и без икакве гриже савести да по 24 сата буду сами, а једини посетиоци су им управо људи из завода.

– Било је случајева да неко умре у току ноћи и да ми, када дођемо ујутру, не можемо да уђемо у стан. Тада зовемо ватрогасце и полицију. Дешава се и да рођаци једва чекају да им стари препишу стан или да склопе уговор о доживотном издржавању, а онда их нигде нема. Стално морамо да објашњавамо да је корисник наших услуга наша брига сат или два дневно, а породице остали део дана и вечери – објашњава Раденка Милићевић, главна сестра ове установе, која има вишедеценијско искуство у раду са пензионерима.

Светлана Стојановић, координатор Завода за геронтологију, кућно лечење и негу за општину Звездара, каже да је око 80 одсто људи које обилазе психички измењено или дементно, а да једна сестра на терену дневно обилази четири до пет пацијената.

– Бавимо се ванинституционалним збрињавањем старих и тешко болесних особа на подручју 10 београдских општина. Осим медицинске неге, наше кориснике обилазе и лекари службе за специјалистичко-консултантску делатност – кардиолози, гастроентеролози, стручњаци физикалне медицине. Једини у граду имамо стоматолошку службу која „иде” у куће пацијената. Ради нам и Одељење за превенцију патолошког старења које се брине о људима који још немају 65 година, али којима су неопходни савети и терапија да би што дуже и боље подносили своје године – истакао је др Милан Црнобарић, директор београдског Завода за геронтологију, кућно лечење и негу.

(/slika2)Осим медицинара, старијим Београђанима, којих у престоници има између 250.000 и 350.000, у помоћ прискачу и геронто-домаћице, које им помажу при кретању у набавци и припреми хране, кухињским пословима.

– Задовољна сам и кад дођу да ми помогну у спремању ручка или кад ми донесу свеже воће и поврће. Живим сама, а немам велику пензију да бих могла да платим жену која ће по цео дан да води рачуна о стању у мом стану. Због тога ми помоћ ових дивних жена пуно значи – каже пензионерка Јованка Илић.

Иако је Секретаријат за социјалну и дечју заштиту Скупштине града Београда финансирао обуку додатних 100 геронто-домаћица да би што више грађана имало стручну подршку у кући, листе чекања за ову врсту помоћи и даље постоје.

Данијела Давидов-Кесар

-----------------------------------------------------------

Три фонда у један

Пензијски фонд самосталних делатности који у односу на остала два фонда позитивно послује биће у суфициту и наредне године иако је од 1. јануара 2008. дошло до спајања три фонда у један - Фонда земљорадника, запослених и самосталних делатности. Пре свега зато што је реч о административној, а не финансијској консолидацији која је реформом пензијског система предвиђена за 2011. годину. Тако да лекари, апотекари, пекари, адвокати, обућари, слободни уметници немају а ма баш никаквог разлога да подижу глас у знак протеста због сједињавања, јер им „сиротиња” неће преузети њихове паре.

Ако се зна да је однос броја запослених према броју пензионера фонда самосталаца чак седам према један, као и да се број привредника који сами отварају фирме из дана у дан увећава, јасно је откуд толике паре у каси овог фонда. Тако овај до јуче засебан фонд, данас броји близу 350.000 осигураника и око 50.000 корисника права на пензију која у пореску износи око 15.000 динара.

У Министарству рада и социјалне политике категорички тврде да консолидацијом фондова неће доћи до преливања пара из једног у други фонд, па да ће рецимо обућар који је 35 година себи уплаћивао стаж и данас има пристојну пензију део новца морати да „поклони” неком од пензионера фонда запослених или пољопривредника.

На питање који је то рецепт који овај фонд користи када у каси увек има довољно пара, па чак и толико да се оне орочавају, те је само 2006. по основу камата код пословних банака државних записа и депозита по виђењу код Народне банке Србије зарадило више од милијарду динара, у фонду кажу, да је у основи уредност уплата њихових чланова.

О коликом се новцу ради потврђује и чињеница да су самосталци озбиљно размишљали и о томе да овај фонд постане инвестициони, а са расположивих 160 милиона евра слободних средстава колико су имали почетком 2007. године, како је потврдио и Рато Нинковић, председник Уније послодаваца и бивши председник Управног одбора фонда самосталаца, озбиљно се размишљало и о оснивању банке која би кредитирала занатлије, мала и средња предузећа.

У прилог томе да је каса самосталаца стално пуна иде и чињеница да у овом фонду има чланова који раде и пошто су стекли услове за пензионисање. Дешава се да и они који имају по пола века стажа уписано у књижицу, и даље раде.

Ј. Петровић