Zlatne ruke zaposlenih

Milosava Matović (77) iz Beograda svakoga dana željno iščekuje trenutak kada će joj na vrata pokucati medicinari Gradskog zavoda za gerontologiju, kućno lečenje i negu. Raduje se svakom njihovom dolasku, jer, kako kaže, osim što joj pružaju kompletnu medicinsku negu, uvek se sa njom lepo ispričaju i pomognu joj da se okupa, obuče i popije lekove.

– Živim sama i mnogo mi znači njihova pažnja. Dobri su u svom poslu i odgovorni. Zbog bolesti se jedva krećem, pa ni u kadu ne bih mogla da uđem da mi medicinska sestra ne pomaže. Obavezno mi izmeri pritisak i puls, previje mi ranu na nozi, da mi injekciju kad treba. Čak odlazi po recepte i podiže mi lekove u apoteci. Stvarno ima „zlatne” ruke – kaže Milosava, koju osim medicinara povremeno obilaze sin i komšije. Njen penzionerski život nije lak, jer zbog obolele noge ne može da izlazi iz stana, pa dane uglavnom provodi u gledanju televizijskih emisija i čitanju novina. Kada je lepo vreme, prijateljica joj namirnice za kuću kupuje u prodavnici, zaveže kesu na kanap koju Milosava spusti sa svoje terase i tako se „obezbedi” potrepštinama za naredne dane.

Ovo je samo jedna od 1.800 životnih priča starih ljudi u srpskoj prestonici, koje po nekoliko puta dnevno obilaze lekari i medicinske sestre Gradskog zavoda za gerontologiju, kućno lečenje i negu. Zaposleni u ovoj kući kažu da imaju puno lepih reči i razumevanja za stare i bolesne ljude, koji su često prepušteni sami sebi. Neke od njih rodbina ostavi bez nadzora, i bez ikakve griže savesti da po 24 sata budu sami, a jedini posetioci su im upravo ljudi iz zavoda.

– Bilo je slučajeva da neko umre u toku noći i da mi, kada dođemo ujutru, ne možemo da uđemo u stan. Tada zovemo vatrogasce i policiju. Dešava se i da rođaci jedva čekaju da im stari prepišu stan ili da sklope ugovor o doživotnom izdržavanju, a onda ih nigde nema. Stalno moramo da objašnjavamo da je korisnik naših usluga naša briga sat ili dva dnevno, a porodice ostali deo dana i večeri – objašnjava Radenka Milićević, glavna sestra ove ustanove, koja ima višedecenijsko iskustvo u radu sa penzionerima.

Svetlana Stojanović, koordinator Zavoda za gerontologiju, kućno lečenje i negu za opštinu Zvezdara, kaže da je oko 80 odsto ljudi koje obilaze psihički izmenjeno ili dementno, a da jedna sestra na terenu dnevno obilazi četiri do pet pacijenata.

– Bavimo se vaninstitucionalnim zbrinjavanjem starih i teško bolesnih osoba na području 10 beogradskih opština. Osim medicinske nege, naše korisnike obilaze i lekari službe za specijalističko-konsultantsku delatnost – kardiolozi, gastroenterolozi, stručnjaci fizikalne medicine. Jedini u gradu imamo stomatološku službu koja „ide” u kuće pacijenata. Radi nam i Odeljenje za prevenciju patološkog starenja koje se brine o ljudima koji još nemaju 65 godina, ali kojima su neophodni saveti i terapija da bi što duže i bolje podnosili svoje godine – istakao je dr Milan Crnobarić, direktor beogradskog Zavoda za gerontologiju, kućno lečenje i negu.

(/slika2)Osim medicinara, starijim Beograđanima, kojih u prestonici ima između 250.000 i 350.000, u pomoć priskaču i geronto-domaćice, koje im pomažu pri kretanju u nabavci i pripremi hrane, kuhinjskim poslovima.

– Zadovoljna sam i kad dođu da mi pomognu u spremanju ručka ili kad mi donesu sveže voće i povrće. Živim sama, a nemam veliku penziju da bih mogla da platim ženu koja će po ceo dan da vodi računa o stanju u mom stanu. Zbog toga mi pomoć ovih divnih žena puno znači – kaže penzionerka Jovanka Ilić.

Iako je Sekretarijat za socijalnu i dečju zaštitu Skupštine grada Beograda finansirao obuku dodatnih 100 geronto-domaćica da bi što više građana imalo stručnu podršku u kući, liste čekanja za ovu vrstu pomoći i dalje postoje.

Danijela Davidov-Kesar

-----------------------------------------------------------

Tri fonda u jedan

Penzijski fond samostalnih delatnosti koji u odnosu na ostala dva fonda pozitivno posluje biće u suficitu i naredne godine iako je od 1. januara 2008. došlo do spajanja tri fonda u jedan - Fonda zemljoradnika, zaposlenih i samostalnih delatnosti. Pre svega zato što je reč o administrativnoj, a ne finansijskoj konsolidaciji koja je reformom penzijskog sistema predviđena za 2011. godinu. Tako da lekari, apotekari, pekari, advokati, obućari, slobodni umetnici nemaju a ma baš nikakvog razloga da podižu glas u znak protesta zbog sjedinjavanja, jer im „sirotinja” neće preuzeti njihove pare.

Ako se zna da je odnos broja zaposlenih prema broju penzionera fonda samostalaca čak sedam prema jedan, kao i da se broj privrednika koji sami otvaraju firme iz dana u dan uvećava, jasno je otkud tolike pare u kasi ovog fonda. Tako ovaj do juče zaseban fond, danas broji blizu 350.000 osiguranika i oko 50.000 korisnika prava na penziju koja u poresku iznosi oko 15.000 dinara.

U Ministarstvu rada i socijalne politike kategorički tvrde da konsolidacijom fondova neće doći do prelivanja para iz jednog u drugi fond, pa da će recimo obućar koji je 35 godina sebi uplaćivao staž i danas ima pristojnu penziju deo novca morati da „pokloni” nekom od penzionera fonda zaposlenih ili poljoprivrednika.

Na pitanje koji je to recept koji ovaj fond koristi kada u kasi uvek ima dovoljno para, pa čak i toliko da se one oročavaju, te je samo 2006. po osnovu kamata kod poslovnih banaka državnih zapisa i depozita po viđenju kod Narodne banke Srbije zaradilo više od milijardu dinara, u fondu kažu, da je u osnovi urednost uplata njihovih članova.

O kolikom se novcu radi potvrđuje i činjenica da su samostalci ozbiljno razmišljali i o tome da ovaj fond postane investicioni, a sa raspoloživih 160 miliona evra slobodnih sredstava koliko su imali početkom 2007. godine, kako je potvrdio i Rato Ninković, predsednik Unije poslodavaca i bivši predsednik Upravnog odbora fonda samostalaca, ozbiljno se razmišljalo i o osnivanju banke koja bi kreditirala zanatlije, mala i srednja preduzeća.

U prilog tome da je kasa samostalaca stalno puna ide i činjenica da u ovom fondu ima članova koji rade i pošto su stekli uslove za penzionisanje. Dešava se da i oni koji imaju po pola veka staža upisano u knjižicu, i dalje rade.

J. Petrović