Бурна ноћ повученог генија

„Ја сам Акош Лаки. Мој квартет дежура на џем-сешну. Али, остали смо без пијанисте, који је изненада морао да се врати у Холандију”, биле су прве речи које је саксофониста изговорио прилазећи нашем столу да се упозна са Бредом Мелдауом. Замислио сам како се земља отвара пода мном... Па требало би да будемо пресрећни што је славни музичар уопште свратио у клуб после концерта! Али, док сам у машти пропадао, у ушима ми је одзвонио Бредов глас: „И, ти би хтео да га ја заменим? ОК, важи.”

Да ли сам добро чуо? Бред, који је увек у црном, као да жели да се сакрије од света? Бред, који не троши ни речи на својим наступима да би сву енергију унео у црно-беле дирке? Бред, који живи живот повученог генија, да би сву буру подигао током 60 минута концерта? Баш као неколико сати раније... „Things Behind The Sun”, Ника Дрејка, вишеструко је симболичан почетак вечери: иза Бредовог сунца налазе се бисери данашње поп и рок-музике којима ће пијаниста назвати добродошлицу у џез свет – „Smells Like Teen Spirit” (Nirvana), „Teardrop” (Massive Attack), „Bitter Sweet Symphony” (The Verve). Или мало старије популарне песме – „Secret Love” (1953, прославила ју је Дорис Деј у филму „Каламити Џејн”) и „My Favorite Things” (1959, чувена је верзија Џули Ендрјус у филмској адаптацији мјузикла „Моје песме, моји снови” из 1965). Тамо ће затећи блуз-соул-валс „This Here” (или „Dish Heah”), Бобија Тимонса, као мали пример отварања у другом смеру – џеза ка поп-музици. Мелдау је опчињен мелодијама (или песмама, како је истакао са албумом „Аrt of the Trio, Vol. 3: Songs”) које су предложак за његове луцидне маштарије. Ове вечери, специјално, једна рука увек репетитивно понавља акорд(е) у брзим низовима („да бих постигао ефекат legata, пошто је десна педала прилично зарибала”, рекао ми је касније), док друга лута по целој клавијатури, играјући се парчићима на које је пијаниста растурио мелодију. Парчићи су са обе стране руке која понавља акорд, и руке се, као да плешу, стално преплићу – што је Бредова специјалност. Тензија расте са сваким новим тактом и новом деконструкцијом основног мотива.

На крају парчићи су опет састављени, руке се лагано подижу са дирки. Тишина. Аплауз. „Публика је била изузетна, веома концентрисана, баш ми је пријало”, рећи ће ми касније. Други бис схватили смо као прави поклон: „Exit Music (For a Film)” (Radiohead) је музичка дефиниција љубави.

За коју годину, овај концерт ће можда остати као једино подсећање на једанаести Новосадски џез фестивал, што је понекад довољно. Али, изван 60 минута раја, било је још пуно занимљиве музике, премијерних сусрета, дружења уз џез. Избор овогодишњих headlinera вечери био је одличан: The New York Voices, саксофониста Херб Гелер, пијаниста Мекој Тајнер (као и летос у друштву саксофонисте Герија Барца) и Бред Мелдау – прошлост и садашњост џеза, традиција и одмерена авангарда, препознавање трајних вредности. Од хероја увек и покоји леп историјски час: Гелер се сећа Бенија Картера („Lonely Woman”), а Тајнер Дјука Елингтона („In a Mellow Tone”). Моменат када Мекој Тајнер полако напушта сцену машући и осмехујући се публици као најсентименталнији у целокупној историји фестивала.

(/slika2)Преостали део главног програма увек представља европску џез екскурзију, уз обавезне госте са простора бивше СФРЈ. Зденка Ковачичек (Хрватска) нудила је исувише израбљен репертоар џез стандарда („Georgia On My Mind”, „Summertime”, „Sweet Georgia Brown”). Рок Голоб (Словенија) нас је повео на забавну, музички веома непретенциозну госпел-фанк фешту, у друштву одличног шесточланог афро-америчког госпел хора. Djabe (Мађарска) су солидан фјужн састав. Квартет младог гитаристе Јувала Рона (Израел) није био дорастао наступу на главној сцени. „New Centropezn” Jazz Quartet (Русија) показао је вероватно највише – у одмереној мешавини акустичног џеза и фолклорних инспирација. CZ-SK Big Band Матуша Јакабича (Чешка/Словачка) зауставио се на класичном оркестарском изразу, око звука Каунта Бејзија. Главни програм фестивала затворио је East West European Jazz Orchestra – Twins 2010, са четрдесетак музичара из Дортмунда (Немачка), Ростова на Дону (Русија) и Новог Сада (као побратимских градова). Амбициозни пројект инспирисан је чињеницом да је Дортмунд изабран за европску престоницу културе у 2010. Музика слави европски поглед на џез (у сусрету са класиком или фолклором Балкана и Русије), али и целокупно америчко наслеђе – од Бејзија и Елингтона, преко Френка Синатре и Лас Вегаса, до Детроит-соула. Гост оркестра био је одлични певач Денис Роуланд, који је својевремено био члан Count Basie Orchestra.

Осим Адама Клема (саксофон) и Федора Рушкуца (бас) у East West пројекту, на главном програму наступила су још тројица домаћих музичара – Марко Ђорђевић, Драгослав Фреди Станисављевић (трубе) и Иван Илић (тромбон), као специјални гости дуета америчког гитаристе Чарлија Хантера. Београдски Jazz Sence и новосадски Mayoke Group представили су се у клубу „Трема”. Препуштајући велику сцену иностраним гостима, упркос чињеници да су оба наведена састава квалитетнија од неколико гостујућих, српски џезери испољили су особине добрих домаћина.

Када је ноћ већ поодмакла, Акош Лаки објављује сешн. „Даме и господо, са нама у сали је Бред Мелда(х)у”. И пијаниста заузима своје место и бира „St. Thomas”. Акош изазива Сонија Ролинса. Ето га добро знани прозухли звук тенор саксофона и дуга импровизација са турбулентним пасажима – весело и разиграно, из душе и срца. Следе „Lullaby of Birdland” и „Mercy Mercy”, у којој се Бред потпуно размахао. До „Треме” су већ пристигли чланови East West Orchestra окружујући клавир и Бреда за њим – ђускају у ритму и наздрављају пивом, као да смо на некој приватној журци! Сада већ има по неколико музичара за сваку позицију и Бред уступа клавир другима. Колегијалност поприма други облик: необавезно ћаска са младим музичарима, одговара на питања, охрабрује их, стрпљиво позира... А на сцени је све ватреније како ноћ одмиче. Музичари се надсвиравају, изазивају један другог, реплицирају. „Свако може бити херој бар на један дан”, рече једном Дејвид Боуви. У егзотичном ритму теме „Caravan” ова мисао ми не излази из главе.