Младо романескно вино

У савременој српској књижевности роман је поодавно стекао статус повлашћеног жанра. Он је, најпре, најпродуктивнији жанр. Чак се може казати да онај писац који се у њему не окуша и не потврди ризикује да не стекне место у књижевном животу и канону. Али, напоредо са тиме, последњих неколико година, без обзира на бројне, унисоне, критичарске акламације, видна је и сасвим одређена квалитативна осека. Као да наши романсијери, журећи за што скоријим објављивањем и промотивним вашаром таштине која уз то, претпостављено, иде, заборављају на благословену могућност одлежавања и „зрења“ рукописа. Како год било, једно је данас видно: никад више романа – никад мање добрих романа.

Романе данас (покушавају да) пишу сви. Због тога све ређим „озбиљним“ критичарима, уз сва пословична вајкања, заиста није лако да се у тој продукцијској шуми снађу. Да у њојиздвоје успела и репрезентативна остварења. Да их разложно, али сажето, интерпретативно опишу и оцене. Знајући да је сваки избор, нужно, редуктиван, овај се тумач определио да, помније се њима бавећи, на проблемско читање и даље вредновање „препоручи“ ових неколико романа домаћих аутора.

Горан Милашиновић који се истрајно, а са промењивом умешношћу и срећом, огледа у уметности писања романа, у тематску основу књиге Троугао, квадрат („Стубови културе“, Београд) поставио је једну, типично генерацијску, причу о (само)развоју јунака за време нововремених балканских ратова. Дакле, опет су у садржај једног романа, као тематска основа на коју се пројектује романескна прича, призване кобне деведесете.

А у тој причи о развоју ликова емигранти из Београда сустичу се у Атини и кроз наративно-евокативне флешбекове осветљавају нетом минулу заједничку прошлост која је, истовремено, узрок њихових расејања, али и најстабилнија тачка за учвршћивање њихових идентитета и развијање приче о њима. Будући притиснути дешавањем историје и детерминизмом егзистенције, јунаци овог Милашиновићевог романа – београдски интелектуалци поникли на субкултурном обрасцу панка и стрипова – заинтересовано разматрају питања слободе, љубави и смисла живота. И, суочени са трајном нерешивошћу глобалних питања њихових живота и света у који су бачени, они, помало резигнирано и меланхолично, лагано пристају на његове чврсте оквире – троуглове и квадрате у којима се расплићу њихове померене судбине.

Казана са дозом интелектуалне суздржаности и реторичке обузданости, са финим поетским просевима, но са неуједначеним драмским интензитетом, ова Милашиновићева ангажована романескна прича исказује се као његово, до сада, најуспелије прозно остварење.

Видни падови у наративном ритму и одређена наративна успореност, посебно у другом делу романа, говоре у прилог чињеници да је посреди добра, али не у свему успела књижевно-уметничка творевина. Израсла из драме једног времена, казана у другом, једнако драматичном, ова проза, изгледа, рачуна како на садашње читаоце, тако и на оне које ће донети време будуће. А у њему би она да буде поуздано, сликовито и уверљиво наративно сведочанство. Са половичним изгледима, рекли бисмо.  

Трећи романсијерски покушај Драгана Јовановића Данилова обележен је, за њега тако карактеристично, вишеструко семантизованим насловом: Отац ледених брда („Архипелаг“, Београд). Вишеделном причом ком је овај роман структурно уцеловљен обухваћен је читав минули, буран и узбудљив век. А у њој су бројниегзистенцијално-историјски изазови тако тематизовани да су постали мизансцен за бројна авантуристичка прегнућа његових јунака. Због тога су у њиховим завојитим причама којима доминира једна у коју се све сустичу, екстатично, са повишеном реторичком и емотивном температуром, тематизовани бројни успони и падови модерног духа и уметности. Њих посебно истичу бројне чињенице преузете из искуствене стварности, а то овај роман и чини нешто наративно динамичнијим и структурно стабилнијим као и, у односу на његов претходни роман-алманах, мање барокно разобрученим.  

Међутим, сасвим видне претенциозност у идејном и идеолошком заснову и прециозност у изразу, као и не увек добро постављен мотивациони план, изнова су учиниле да ова садржински и смисаоно преоптерећена прозна књига препуна (ауто)цитата, алузија и разнородних, чисто реторичких и не увек функционалних, активирања општих места из бројних области хуманистике, као и мистичних веровања, поприми карактер већ знане, замашне, приповедно-есејистичке мистификације даниловљевског типа. Због своје изразите артифицијелности, можебити, пријатне уху и оку, али књижевно-уметнички непотпуне, недоследне, неуверљиве.

Изразито амбициозан и продуктиван прозни писац Игор Маројевић у овој је години објавио роман Партер („Лагуна“, Београд). У његову тематску основу положена је прича о безличном, смисаоно испражњеном, трајању још једног припадника проћердане генерације деведесетих. Овога пута претежније посвећен активирању миметичких наративних стратегија, Маројевић је у овом роману настојао да изгради уверљиву слику симултаног пролажења сивих дана у једној нарочитој социо-културној атмосфери. Због тога је сплав постао „Партер“ централни топос ове тврде и опоре, стилски доста разбарушене прозе изразите незанимљивости. Нарочито лишене дубинске егзистенцијалне уверљивости.

У њој је, у горљивом настојању да што сугестивније и репрезентативније представи атмосферу егзистенцијално-смисаоне испражњености једног генерацијског, социјалног слоја, овај писац сопствену, композиционо и наративно једносмерну, романсијерску пројекцију хотимично учинио једнако смисаоно празном. Док ју је у синтаксичком погледу изградио толико небрижно, да и она сликовита и парадигматична њена места бивају, једнако, закривена његовим бројним синтаксичким каламбурима и различитим језичко-стилским омашкама.

Укратко, реалистичка заснованост фабуле није у овом роману срећно и функционално спојена са одабраним стваралачким поступком. Тако да уместо убедљиве и до краја успело изведене приче, у њему уочавамо изразиту наративну једнодимензионалност и стилску плошност које ничим и никако не могу да оправдају неодмерену оцену њеног рецензента Тање Росић да се: „Игор Маројевић у свом новом роману Партер изнова доказује као једно од водећих имена савремене српске прозе.“.

Овај роман само „изнова“ показује сву очигледност једне замашне стваралачке амбиције, помножене видном несређеношћу, стилском недисциплином, журбом и неинвентивношћу. А то је већ довољно за формирање критичког суда о овом роману који, то је сасвим извесно, не може бити у свему повољан.