Несрећа станује у центру Врања

Врање – Скоро да нема Врањанке ни Врањанца који Улицу Гаврила Принципа у граду под Пржаром не познаје као Американско сокаче, по дому који су 1918. године за сиромашну српску ратну сирочад из Првог светског рата изградили Американци. У њему, у једној од многих просторија, без сталне адресе живело је четворо малих Џамића с мајком Алисом, оцем Рамчетом и бабом Даницом. Ту су били Дене и Разија с двоје нејачи, Јунуз чистач, Булка и Жаклина, Екрем... сада Јакуповићи.

Кућа у којој су Јакуповићи нашли привремено уточиште некада је била велелепна. Сада није ничија и сваким даном се све више урушава, а пре извесног времена је прилично оштећена у пожару. Доскора је била стециште проститутки и наркомана. Силом прилика су се у њу уселили Јакуповићи, само да преноће, а онда, како кажу, иду даље. Тако иначе кажу сви који овде уђу. У њој је некада то било регулисано, сада ни воде и ни клозета. Плафони се љуште и сваки час по повећи део друсне о трошни под.

– Језиво је било прексиноћ кад је почела да пада киша. Бије са свих страна, па смо најлонима пишили свуда где је мокрило и текло. Кад је мало залабило пред зору смо се успавали – каже Севда, припремајући нејач за покрет јер, како каже, није добро ни за децу ни за њи, старе, да остану овде.

–Имам проблем да извадим здравствену књижицу. Нема ко да ми помогне да добијем било какав документ. Рођена сам у Македонији, у Куманову, и никад нисам више отишла тамо. Имам неке папире, али су ми овде рекли да то није довољно – жали се Севда.

Врањски убоги „американци”, како их зову комшије и суграђани, немају воду, струју, најчешће, како веле, спавају „у картон” на поду. Било је сцена као из хорор филмова када је у једној од просторија на спрату умро један бескућник. Тај није имао куд. Уселио се и умро. У собама отпаци, на зидовима пароле сатаниста, у угловима шприцеви, најлонске кесе, папири, много необјашњивог и опасног.

Недаће које се не могу мерити ни са онима из трилера станују скоро у центру Врања. Прозори, врата, тераса на згради с више од 200 квадрата у приземљу и на спрату делују застрашујуће. У своје време, сећају се стари житељи Врања, дом је био препун деце и дечје граје, а до пре тридесетак година у њему су становале многе умне средњошколке које су се школовале у Врању.

А. Давинић