Возом и аутобусом по Керали

Познати филм „Милионер из блата” који је пожњео толико светских награда видео сам тек послесвог последњег боравка у Индији. Некоме ко није упознао ову земљу изблиза и имао прилике да урони у њену опојну и очаравајућу лепоту филм може изгледати као претеривање или повлађивање укусу биоскопске публике. Но, Индија управо јесте оно што филм тако лепо дочарава: земља невиђених контраста, земља сиромаштва, сурове борбе за живот, али и мистике, дубоко укорењене филозофије, обичне људске топлине, и земља наде и вере у бољу будућност.

Отпутовати до Индије није нимало једноставно, као што није једноставно ни одлучити се у који део огромне земље отићи. Пут преко Истанбула уз коришћење јефтиних летова „Ер Арабије” чинио ми се логичним и једноставним решењем које је обрадовало и мој ограничени буџет. Уз то, чврсто сам одлучио да за смештај користим многобројне приватне куће у којима се соба или две издају туристима како би се допунили кућни приходи. Цене таквог смештаја Европљанима су релативно ниске– до 10, највише 15 евра,док су Индијцима, од којих половина живи са мање од једног евра на дан, то су итекако значајни износи. А што се тиче дела земље: топли југ поред Индијског океана био је потпуно логичан избор док је Европом харала хладноћа.

Ноћ у сабласном граду

Индијска држава Керала, једна је од најразвијенијих у овој огромној земљи, а по многим параметрима квалитета живота упоредива чак и са високоразвијеним земљама света.

У Кочин, један од већих градова Керале, слетео сам након 30 сати напорног пута. Сачекали су ме вруће време, влага, и таксиста коме се нимало није журило: одмах након што ме укрцао стао је са стране, угасио светла и на миру почео свој бескрајно дуги телефонски разговор, ни најмање се не обазирући на мене. Тек после неких двадесетак минута кренули смо пут града удаљеног скоро сат вожње. Ноћу, у скоро потпуном мраку, сабласно празан град се доимао некако застрашујуће. Ни крајње скромна соба – са минијатурним, потпуно забрављеним прозорчићем, прастарим намештајем и клаустрофобично ниским плафоном – није поправила први утисак.

(/slika2)Оно што је сутрадан уследило било је потпуно другачије: укусни доручак на великој тераси у пријатном амбијенту бујне вегетације, и потом обилазак града тук-туком, мотором са три точка и кабином позади, традиционалном у овом делу света, учинили су чудо.

Уз то мој је возач – као што ћу касније утврдити као правило за скоро све Индијце с којима сам наредних дана долазио у контакт – био је крајње љубазан и драг. Његов широки, блистави осмех учинио је да се упркос врућини, неудобном возилу и на све стране јасно видљивом сиромаштву човек осећа пријатно и опуштено.

Импровизована пијаца рибе, са чудним мрежама које висе изнад воде – зову их „кинеске мреже” – билаје прво што смо посетили, затим складишта зачина – овај је део света био центар за извоз зачина у Европу. Складишта су била огромна, стара и препуна најразноврснијих зачина који су се налазили у великим врећама разбацаним на све стране. Какво богатство мириса!

Као на рингишпилу

По Керали сам путовао локалним превозом, индијским возовима познатим по претрпаности, али и аутобусима који изгледају као да су сишли право са разгледница из средине 20. века. Железничка станица са које сам кренуо је била огромна, пуна просјака, дугачке композиције су већ стајале на перонима, а ја сам са свим својим пртљагом морао да се неколикопута попнем и сиђем уз и низ безбројне степенице пошто се кретање с једног на други перон обавља преко високих надвожњака.

Вагони су и у првој класи били не баш највиших хигијенских стандарда, са поквареним вентилаторима на плафону, и потпуно излизаним и поцрнелим подом. Повремено су између седишта пролазили продавци нудећи храну и пиће. Одбијао сам и да помислим да било шта од понуђеног купим, но онда ме у тој мојој опрезности потпуно разоружао брачни пар Енглеза са малим дететом које је кренуло да бауља по поду вагона стављајући све на шта би наишло директно у уста, док се отац мирно удубио у новине и – поручио чај.

(/slika3)Можда још интересантније било је путовање некидан касније. Користио сам локални аутобус да одем у Мунар, део Керале где се гаји чај, брдску област удаљену којих стотинак километра од обале које сам се до тада држао.

Вожња индијским улицама препуна је свих могућих опасности, али возачи аутобуса су у тој причи посебни жонглери, пошто своје махом прастаре машине возе са таквом жестином да би им на томе позавидео сваки возач релија.

Седишта су тврда и неудобна, амортизери пропали, а возач савладава серпентине тако да у кривини да пуни гас и окрене волан комплетно у страну, па вожња личи на рингишпил који се свако пола минута окреће у супротном смеру (што је за последицу имали то да су Индијци сасули садржаје својих стомака на околну вегетацију). Пут од Алепеја до Мунара, где сам се запутио, трајао је око шест тегобних сати, али је вредело видети Мунар! Брдовити предели са сликовитим плантажама чаја на којима су жене вредно радиле секући листове ове биљке, и прелепа језера и долине којима крај обилује били су заиста импресивни.

На крају ове авантуре схватио сам да сваком доживљају Индије треба придодати невероватну позитивну енергију која – упркос очигледном немаштини – избија из тамошњих људи. Зато и иза приче о превозу – као уосталом и о било чему другом – увек треба замислити насмејана тамнопута лица и блиставо беле зубе. То је,пре свега осталог,оно што Индију чини тако привлачном и непоновљивом – њени људи и њихово филозофско гледање на тешке околности у којима живе.

Димитрије Станковић

-----------------------------------------------------

Укусна, али опасна храна

Хранити се у Индији јесте посебан изазов. Индијска кухиња је призната и позната у свету, има безброј варијација истих или сличних добро зачињених и укусних јела. Оно што, међутим, ствара дилему јесте: како помирити радозналост да се што више тога проба, са опрезношћу да се избегне могуће тровање због евидентног помањкања хигијене. Моје је искуство на том плану било одлично мада су, у недостатку бољих, места у којима сам понекад морао да једем иначе врло укусну храну – била често крајње сумњива. Различите врсте карија, традиционални бирјани, корма, тандори – сва је храна углавном базирана на пиринчу који је или састојак јела или је његов главни прилог. Изузетак је укусни хлеб нан – танка и хрскава лепињица која понекад буде замена пиринчу.