Супротност постојећем

Чини ми се да о српском патријарху господину Павлу није могуће рећи било шта што још није било речено у овим данима после његове смрти. Наравно, многи коментатори су цитирали чувене речи патријарха из 1993. – „Будимо људи, иако смо Срби”. И сви су се присећали да се патријарх возио аутобусима и тролејбусима уместо скупоценим аутомобилима каквима се свакодневно возикају бројни епископи и обични свештеници из богатијих парохија. Другим речима – у време превласти новчаних тајкуна који се заклињу у српство, у животу и духу овог нашег друштва, патријарх је био апсолутна супротност. Савест друштва и епохе.

И заиста није превише важно то што је понекад политички грешио, као када је изашао да гласа (и то као први патријарх код гласачке кутије), на Милошевићевим изборима о томе – шта треба да буде одржано прво: доношење устава или избори.

Када је преминуо – масе народа су инстинктивно ожалиле онога ко је био супротност свему постојећем у Србији, и не само у Србији већ и далеко шире.

А наше власти су, наравно, на све начине покушале да згрну политички капитал на смрти патријарха. Почевши од смрти патријарха непримереног војничког парадирања на сахрани, па до садашње измене назива улица: Булевар ослобођења ће носити име Булевар патријарха Павла, са образложењем да је то погодно стога што тај булевар пролази поред Храма Светог Саве на Врачару.

А масе које су испраћале посмртне остатке патријарха уједно су изражавале протест против режима. „Пајо, мајсторе!” с одобравањем је патријарху још за живота клицала омладина која у већини и није била студентска.

Нема смисла ни понављати како је то све супротно ономе како је живео, и у шта је веровао, преминули патријарх. Међутим, иронијом судбине, такве ствари, нажалост, нису ретке у историји човечанства.

Све то неодољиво подсећа и на једну другу историјску личност коју су такође у свом интересу вечито покушавали да искористе људи власти: на самог Исуса Христа.

Публициста