Suprotnost postojećem

Čini mi se da o srpskom patrijarhu gospodinu Pavlu nije moguće reći bilo šta što još nije bilo rečeno u ovim danima posle njegove smrti. Naravno, mnogi komentatori su citirali čuvene reči patrijarha iz 1993. – „Budimo ljudi, iako smo Srbi”. I svi su se prisećali da se patrijarh vozio autobusima i trolejbusima umesto skupocenim automobilima kakvima se svakodnevno vozikaju brojni episkopi i obični sveštenici iz bogatijih parohija. Drugim rečima – u vreme prevlasti novčanih tajkuna koji se zaklinju u srpstvo, u životu i duhu ovog našeg društva, patrijarh je bio apsolutna suprotnost. Savest društva i epohe.

I zaista nije previše važno to što je ponekad politički grešio, kao kada je izašao da glasa (i to kao prvi patrijarh kod glasačke kutije), na Miloševićevim izborima o tome – šta treba da bude održano prvo: donošenje ustava ili izbori.

Kada je preminuo – mase naroda su instinktivno ožalile onoga ko je bio suprotnost svemu postojećem u Srbiji, i ne samo u Srbiji već i daleko šire.

A naše vlasti su, naravno, na sve načine pokušale da zgrnu politički kapital na smrti patrijarha. Počevši od smrti patrijarha neprimerenog vojničkog paradiranja na sahrani, pa do sadašnje izmene naziva ulica: Bulevar oslobođenja će nositi ime Bulevar patrijarha Pavla, sa obrazloženjem da je to pogodno stoga što taj bulevar prolazi pored Hrama Svetog Save na Vračaru.

A mase koje su ispraćale posmrtne ostatke patrijarha ujedno su izražavale protest protiv režima. „Pajo, majstore!” s odobravanjem je patrijarhu još za života klicala omladina koja u većini i nije bila studentska.

Nema smisla ni ponavljati kako je to sve suprotno onome kako je živeo, i u šta je verovao, preminuli patrijarh. Međutim, ironijom sudbine, takve stvari, nažalost, nisu retke u istoriji čovečanstva.

Sve to neodoljivo podseća i na jednu drugu istorijsku ličnost koju su takođe u svom interesu večito pokušavali da iskoriste ljudi vlasti: na samog Isusa Hrista.

Publicista