Бранећи своје не газите туђе

„Када се човек роди, цео свет се радује, само он плаче. Али, треба да живи тако да, кад умре, цео свет плаче, а само се он радује“, записао је патријарх Павле. У народу се за угледну личност, при растанку са овоземаљским животом обично каже: „Отишао Богу на истину“ или „Мијенио свијет“. Ово се с разлогом може рећи за блаженопочившег патријарха Павла који је, рекло би се, божански био предодређен да достојно, у најтежем добу, у веома трагичном историјском безнађу, прихвати судбину свога народа и допринесе његовом опстанку. Све то је проистекло из његовог бића које се формирало у породичној заједници и монашком животу у коме се однос према човеку уважавао.

Занимљиве су животне стазе овог подвижника. Отпочеле су почетком Првог светског рата, а убрзо потом остао је и без родитеља. Говорио је: „Мени је мајку, ту највећу вредност у човечанству, надокнадила тетка Сенка, очева сестра.“ Тетка га је, дакле, подигла и старала се о његовом домаћем васпитању, а потом о основном, гимназијском, универзитетском и богословском образовању. Дакле, оно што је духовно понео са кућног прага, усмерило је његове животне стазе и обликовало његов поглед на свет који је са собом носио све до упокојења.

Поштовање старијих, помоћ другима, великодушност, гостопримство, скромност, будно чување свога образа, свога народа и свога угледа, биле су особине које се у животу патријарха Павла никада нису могле одвојити једна од друге. У школовању на свим степенима је запамћен по мирноћи, скромности, преданом раду, жељи да помогне другима, по избегавању препирки и изразу лица које зрачи добродушношћу.

Поред домаћег породичног образовања патријарх Павле је имао срећу да се релативно рано сусретне са професорима Стевом Димитријевићем и Јустином Поповићем и епископом Николајем Велимировићем. Уз њихову помоћ прихватао је нове врлине и сједињавао их са онима које је носио из породичног живота. Међу њима је и она Христова порука коју и у најтежим околностима треба имати на уму: „Што хоћете да чине вама људи, тако чините и ви њима.“ Услед тога, на пример, премештање калуђера 1949. из манастира Благовештења у манастир Рачу није доживео као Божју вољу већ му се учинило да ово искушење ваља ублажити посебном духовном снагом.

На челу Рашко-призренске епархије епископ Павле је био пуне 33 године (од 1957), када је 3. децембра бурне и тешке 1990, „на древни апостолски начин“, рекло би се провиђењем, устоличен за поглавара Српске православне цркве. Овај највиши чин патријарх Павле је обављао својим личним радом као што то чини узоран домаћин у породици. Уосталом, о цркви је бринуо као слуга Божји, о појединцима као племенит отац, а о народу као душебрижни старешина о својој породици.

Патријарх Павле је допринео обнављању многих светилишта, цркава и манастира. Отворио је многе верске школе и истрајао да се после 50 година (1952–2002) Богословски факултет Српске православне цркве врати у заједницу Универзитета у Београду. Поред тога, пошло му је за руком да, попут Светог Саве, као домаћин у породици „измири браћу завађену“ и уклони црквени раскол у српској дијаспори. Успоставио је примерне односе са водећим сестринским црквама у свету и свим верским заједницама у Србији.

Када га је, у време протоколарне посете, Ворен Зимерман, амерички амбасадор, упитао: „Чиме Вам можемо помоћи“, достојанствено му је одговорио: „Ваша екселенцијо, немојте нам одмоћи, тиме ћете нам помоћи!“

Основна патријархова порука увек је била „Будимо људи“! Поред тога, његова човечност и хуманизам се огледају и у порукама: „Бранећи своју слободу, не отимајте права и слободу другима, бранећи своје светиње не рушите туђе, бранећи своје достојанство и част не газите туђе .“ Говорио је: „Не понижава човека рад, него рђав живот, грех!“ Због тога живот и дело патријарха Павла подстичу да се вратимо духовним и друштвеним вредностима наше традиционалне цивилизације које се у новије време веома много занемарују. Настојао је да мисао „Будимо људи“ допринесе враћању вредностима које одликује разум, племенитост, доброта, солидарност, међусобно поштовање и уважавање. У овоме је видео могућност да се постепено извучемо из друштвене и духовне кризе. Због тога су његов лични пример, душебрижничко старање и племенита дела окупили стотине хиљада људи око одра личности која се трудила да ублажи нашу бруку и свесне и несвесне грешке.достојанство и част

Етнолог, професор универзитета