Braneći svoje ne gazite tuđe

„Kada se čovek rodi, ceo svet se raduje, samo on plače. Ali, treba da živi tako da, kad umre, ceo svet plače, a samo se on raduje“, zapisao je patrijarh Pavle. U narodu se za uglednu ličnost, pri rastanku sa ovozemaljskim životom obično kaže: „Otišao Bogu na istinu“ ili „Mijenio svijet“. Ovo se s razlogom može reći za blaženopočivšeg patrijarha Pavla koji je, reklo bi se, božanski bio predodređen da dostojno, u najtežem dobu, u veoma tragičnom istorijskom beznađu, prihvati sudbinu svoga naroda i doprinese njegovom opstanku. Sve to je proisteklo iz njegovog bića koje se formiralo u porodičnoj zajednici i monaškom životu u kome se odnos prema čoveku uvažavao.

Zanimljive su životne staze ovog podvižnika. Otpočele su početkom Prvog svetskog rata, a ubrzo potom ostao je i bez roditelja. Govorio je: „Meni je majku, tu najveću vrednost u čovečanstvu, nadoknadila tetka Senka, očeva sestra.“ Tetka ga je, dakle, podigla i starala se o njegovom domaćem vaspitanju, a potom o osnovnom, gimnazijskom, univerzitetskom i bogoslovskom obrazovanju. Dakle, ono što je duhovno poneo sa kućnog praga, usmerilo je njegove životne staze i oblikovalo njegov pogled na svet koji je sa sobom nosio sve do upokojenja.

Poštovanje starijih, pomoć drugima, velikodušnost, gostoprimstvo, skromnost, budno čuvanje svoga obraza, svoga naroda i svoga ugleda, bile su osobine koje se u životu patrijarha Pavla nikada nisu mogle odvojiti jedna od druge. U školovanju na svim stepenima je zapamćen po mirnoći, skromnosti, predanom radu, želji da pomogne drugima, po izbegavanju prepirki i izrazu lica koje zrači dobrodušnošću.

Pored domaćeg porodičnog obrazovanja patrijarh Pavle je imao sreću da se relativno rano susretne sa profesorima Stevom Dimitrijevićem i Justinom Popovićem i episkopom Nikolajem Velimirovićem. Uz njihovu pomoć prihvatao je nove vrline i sjedinjavao ih sa onima koje je nosio iz porodičnog života. Među njima je i ona Hristova poruka koju i u najtežim okolnostima treba imati na umu: „Što hoćete da čine vama ljudi, tako činite i vi njima.“ Usled toga, na primer, premeštanje kaluđera 1949. iz manastira Blagoveštenja u manastir Raču nije doživeo kao Božju volju već mu se učinilo da ovo iskušenje valja ublažiti posebnom duhovnom snagom.

Na čelu Raško-prizrenske eparhije episkop Pavle je bio pune 33 godine (od 1957), kada je 3. decembra burne i teške 1990, „na drevni apostolski način“, reklo bi se proviđenjem, ustoličen za poglavara Srpske pravoslavne crkve. Ovaj najviši čin patrijarh Pavle je obavljao svojim ličnim radom kao što to čini uzoran domaćin u porodici. Uostalom, o crkvi je brinuo kao sluga Božji, o pojedincima kao plemenit otac, a o narodu kao dušebrižni starešina o svojoj porodici.

Patrijarh Pavle je doprineo obnavljanju mnogih svetilišta, crkava i manastira. Otvorio je mnoge verske škole i istrajao da se posle 50 godina (1952–2002) Bogoslovski fakultet Srpske pravoslavne crkve vrati u zajednicu Univerziteta u Beogradu. Pored toga, pošlo mu je za rukom da, poput Svetog Save, kao domaćin u porodici „izmiri braću zavađenu“ i ukloni crkveni raskol u srpskoj dijaspori. Uspostavio je primerne odnose sa vodećim sestrinskim crkvama u svetu i svim verskim zajednicama u Srbiji.

Kada ga je, u vreme protokolarne posete, Voren Zimerman, američki ambasador, upitao: „Čime Vam možemo pomoći“, dostojanstveno mu je odgovorio: „Vaša ekselencijo, nemojte nam odmoći, time ćete nam pomoći!“

Osnovna patrijarhova poruka uvek je bila „Budimo ljudi“! Pored toga, njegova čovečnost i humanizam se ogledaju i u porukama: „Braneći svoju slobodu, ne otimajte prava i slobodu drugima, braneći svoje svetinje ne rušite tuđe, braneći svoje dostojanstvo i čast ne gazite tuđe .“ Govorio je: „Ne ponižava čoveka rad, nego rđav život, greh!“ Zbog toga život i delo patrijarha Pavla podstiču da se vratimo duhovnim i društvenim vrednostima naše tradicionalne civilizacije koje se u novije vreme veoma mnogo zanemaruju. Nastojao je da misao „Budimo ljudi“ doprinese vraćanju vrednostima koje odlikuje razum, plemenitost, dobrota, solidarnost, međusobno poštovanje i uvažavanje. U ovome je video mogućnost da se postepeno izvučemo iz društvene i duhovne krize. Zbog toga su njegov lični primer, dušebrižničko staranje i plemenita dela okupili stotine hiljada ljudi oko odra ličnosti koja se trudila da ublaži našu bruku i svesne i nesvesne greške.dostojanstvo i čast

Etnolog, profesor univerziteta