Мишљење ни црно ни бело

Генерална скупштина ОУН је, на захтев Србије, затражила од Међународног суда правде да одговори на питање да ли је једнострано проглашење независности Косова и Метохије од стране привремених институција покрајине у складу са међународним правом. Суд ће дати мишљење, иако необавезујуће.

Српска дипломатија је гласање у Уједињеним нацијама широко експлоатисала као свој велики успех, истичући да је тиме зауставила даље признавање независности КиМ. Наравно, то није утицало на понашање једног броја земаља, а посебно најближих суседа, Црне Горе и БЈР Македоније. Остаје да сачекамо одлуку Међународног суда правде. Недавна изјава председника суда г. Оваде, иако дата у типичном јапанском маниру неодређености и недоречености, а касније демантијем нешто коригована, не даје нам за право да будемо сувише оптимисти.

Да ли се може очекивати одређеније изјашњавање уважених петнаест судија МСП? Верујемо да се од већине њих то и не може очекивати, а ево и зашто. То су људи који живе у реалном, а не неком изолованом свету, под стакленим звоном, који не прате шта се догађа у међународним односима. Они јесу врхунски стручњаци и ауторитети у области међународног јавног и приватног права, али су и људи са великом одговорношћу, свесни да њихово јавно изречено мишљење може имати далекосежне последице по даљи развој међународних односа, безбедност и мир у свету.

Иако легалисти мисле другачије, правна норма је ипак резултат одређене политике и компромиса политичких снага у датим условима и у одређеном времену, како на националном тако и на међународном плану. Чак и примену правне норме на конкретни случај, хтели ми то признати или не, у много случајева на веома суптилан начин опредељује политика. Зар неко, реално гледајући на фактичко стање, може очекивати да ће МСП неким „једносмисленим” мишљењем, без обзира што оно није обавезујуће, хтети да забада прст у око САД и најутицајнијим земљама ЕУ због Косова, или пак Русији због Абхазије и Јужне Осетије? Свакако да неће, јер ипак је данас у савременом свету све политика и голи интерес.

Да ли је право на самоопредељење народа јаче од права на очување територијалног интегритета и суверенитета држава, могло би се пејоративно свести на питање: шта је старије – кокош или јаје. Да ли ће Међународни суд правде да се упушта у опредељивање за једно или друго, свестан последица које би могле произаћи из тога? Верујемо да неће имплицитно. Треба очекивати да ће у саветодавном мишљењу МСП, без обзира како ће га ко тумачити, ипак бити сугерисано становиште да у реалном свету ствари и догађаје треба схватати реално, онако како они фактички постоје, а временом и прихватати, без обзира колико то у почетку изгледало нереално.

При овако очекиваном неодређеном саветодавном мишљењу МСП (ни црно ни бело), шта преостаје актуелној државној власти у одбрани своје државне целовитости и повратка јужне покрајине (макар и једног њеног дела) у уставноправни систем државе Србије? Заклињање „никада нећемо признати независност КиМ”, које је садашње политичко руководство преузело из легалистичке платформе претходне политичке гарнитуре, платформе произашле из исфорсираног Устава, исто као и ранија мантра „више од аутономије, мање од независности”, и аналогије са некаквим „острвима”, не води никуда. Трачак светла на крају тунела могао би се – уз доста „ако” и „када” – наслутити у најновијој изјави председника Тадића да је преговорима о будућем статусу Косова потребан другачији, флексибилнији приступ. Иако закаснела, изјава је охрабрујућа и представља зрачак наде да се ствари могу померити са мртве тачке. Хтели бисмо да верујемо да постоји визија која ће изродити нову стратегију за изналажење обострано прихватљивог и одрживог решења за два народа.

амбасадор у пензији