Mišljenje ni crno ni belo

Generalna skupština OUN je, na zahtev Srbije, zatražila od Međunarodnog suda pravde da odgovori na pitanje da li je jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova i Metohije od strane privremenih institucija pokrajine u skladu sa međunarodnim pravom. Sud će dati mišljenje, iako neobavezujuće.

Srpska diplomatija je glasanje u Ujedinjenim nacijama široko eksploatisala kao svoj veliki uspeh, ističući da je time zaustavila dalje priznavanje nezavisnosti KiM. Naravno, to nije uticalo na ponašanje jednog broja zemalja, a posebno najbližih suseda, Crne Gore i BJR Makedonije. Ostaje da sačekamo odluku Međunarodnog suda pravde. Nedavna izjava predsednika suda g. Ovade, iako data u tipičnom japanskom maniru neodređenosti i nedorečenosti, a kasnije demantijem nešto korigovana, ne daje nam za pravo da budemo suviše optimisti.

Da li se može očekivati određenije izjašnjavanje uvaženih petnaest sudija MSP? Verujemo da se od većine njih to i ne može očekivati, a evo i zašto. To su ljudi koji žive u realnom, a ne nekom izolovanom svetu, pod staklenim zvonom, koji ne prate šta se događa u međunarodnim odnosima. Oni jesu vrhunski stručnjaci i autoriteti u oblasti međunarodnog javnog i privatnog prava, ali su i ljudi sa velikom odgovornošću, svesni da njihovo javno izrečeno mišljenje može imati dalekosežne posledice po dalji razvoj međunarodnih odnosa, bezbednost i mir u svetu.

Iako legalisti misle drugačije, pravna norma je ipak rezultat određene politike i kompromisa političkih snaga u datim uslovima i u određenom vremenu, kako na nacionalnom tako i na međunarodnom planu. Čak i primenu pravne norme na konkretni slučaj, hteli mi to priznati ili ne, u mnogo slučajeva na veoma suptilan način opredeljuje politika. Zar neko, realno gledajući na faktičko stanje, može očekivati da će MSP nekim „jednosmislenim” mišljenjem, bez obzira što ono nije obavezujuće, hteti da zabada prst u oko SAD i najuticajnijim zemljama EU zbog Kosova, ili pak Rusiji zbog Abhazije i Južne Osetije? Svakako da neće, jer ipak je danas u savremenom svetu sve politika i goli interes.

Da li je pravo na samoopredeljenje naroda jače od prava na očuvanje teritorijalnog integriteta i suvereniteta država, moglo bi se pejorativno svesti na pitanje: šta je starije – kokoš ili jaje. Da li će Međunarodni sud pravde da se upušta u opredeljivanje za jedno ili drugo, svestan posledica koje bi mogle proizaći iz toga? Verujemo da neće implicitno. Treba očekivati da će u savetodavnom mišljenju MSP, bez obzira kako će ga ko tumačiti, ipak biti sugerisano stanovište da u realnom svetu stvari i događaje treba shvatati realno, onako kako oni faktički postoje, a vremenom i prihvatati, bez obzira koliko to u početku izgledalo nerealno.

Pri ovako očekivanom neodređenom savetodavnom mišljenju MSP (ni crno ni belo), šta preostaje aktuelnoj državnoj vlasti u odbrani svoje državne celovitosti i povratka južne pokrajine (makar i jednog njenog dela) u ustavnopravni sistem države Srbije? Zaklinjanje „nikada nećemo priznati nezavisnost KiM”, koje je sadašnje političko rukovodstvo preuzelo iz legalističke platforme prethodne političke garniture, platforme proizašle iz isforsiranog Ustava, isto kao i ranija mantra „više od autonomije, manje od nezavisnosti”, i analogije sa nekakvim „ostrvima”, ne vodi nikuda. Tračak svetla na kraju tunela mogao bi se – uz dosta „ako” i „kada” – naslutiti u najnovijoj izjavi predsednika Tadića da je pregovorima o budućem statusu Kosova potreban drugačiji, fleksibilniji pristup. Iako zakasnela, izjava je ohrabrujuća i predstavlja zračak nade da se stvari mogu pomeriti sa mrtve tačke. Hteli bismo da verujemo da postoji vizija koja će izroditi novu strategiju za iznalaženje obostrano prihvatljivog i održivog rešenja za dva naroda.

ambasador u penziji