Отменост замисли

Познато је да суочавање са чином кореографисања тешко подлеже извесним, нормативним путоказима, а помисао да формално образовање може имати одлучујућу улогу у, теоријски тако тешко ухватљивом процесу, какво је кореографско стваралаштво, била би само последица суштинског неразумевања природе ове уметности. Па ипак, представа „Соло за три визије” аутора и извођача Милоша Софреновића пружила нам је и један, можда, другачији угао посматрања на ову давнашњу дилему.

Школован у чувеном Лабан центру у Лондону, једној од свакако најугледнијих академија за савремену игру у свету, својим дубоко промишљеним и до детаља простудираним приступом сопственом комаду, Софреновићев рад указао је на висок значај квалитетног образовања у области савремене игре која, нажалост, веома често бива подвргнута једном виду недопустиве импровизације, заоденуте каквим тешко докучивим, мистификованим „уметничким надахнућем”.

Премијерно извођење представе „Соло за три визије” остварено је на иницијативу Београдског плесног центра, подстакнуто жељом да се београдској публици омогући сусрет са стваралаштвом нашег аутора који већ дуги низ година живи и ради у иностранству, а чија се гостовања, у позоришним круговима, знатижељно очекују. Литерарно упориште које аутор проналази у одломцима дела П. Хандкеа, С. Бекета и В. Вулф, судећи по највишем степену интегрисаности коју на плану концепције достиже овај соло комад, представља, показало се, природно исходиште ауторовог умећа интроспективног понирања и крајњег дослуха са сопственим уметничким сензибилитетом. Чврсто идејно структурисано и супериорно интерпретирано, дело „Соло за три визије” могло би се, без имало претеривања, подвести под онај корпус сценских остварења која импонују оригиналним досезањем мере и начела „средине”, али у аристотеловском смислу. И, заиста, у овом, и у визуелном погледу врло софистицираном комаду Милоша Софреновића, нема ничега сувишног, нити ичега што би недостајало. Нема ниједног драматуршко-кореографског елемента који би се могао изоставити а да се, при томе, не наруши постигнута кохерентност замисли. Особиту пажњу посвећујући детаљима и избору минуциозно одабране реквизите, нарочито у средишњем делу представе који презентује ауторову визију Семјуела Бекета, Софреновић је ванредно суптилним играчко-сценским средствима успео да захвати онај крајње сложени дух бекетовског осећања апсурда. Искусно проценивши рецептивни сензибилитет савременог гледаоца, већ помало блазираног и замореног од најразличитијих експеримената на подручју савременог позоришног израза, Софреновић се свесно окреће деликатном креирању „зачудних” идејних и сценских преокрета, прожетих неухватљивом врцавошћу духа. Непрестано развијајући и обогаћујући асоцијативно поље својих сценских решења, Милош Софреновић је гледаоца учинио „будним”, ментално „приправним” и спремним да се интелектуално активира, прихвати понуђени изазов и, тако, себе инвестира на најплеменитији начин у овај, по много чему, заиста посебан позоришни доживљај.