Страх од таште, пилића и мрака

Довољно је да неко осети ирационалан страх од дугих речи и оних које помало невероватно звуче па да каталог необичних фобија добије нов појам под именом хипопотомонстрозескипедалиофобија.Овакво стање, некада скраћено на само зескипедалиофобија, може „жртве“ да остави без даха, да доведе до убрзаног дисања, неправилног срчаног ритма, знојења и свеопштег осећања страха.Међу страховима који паралишу, сврстаним на сајту changethatsrightnow.com, налазе се и они који апсурдно звуче, као што су земифобија, или страх од великог пацова, и алектрофобија илити страх од пилића. Они који пате од лутрафобије плаше се видри, они са глобофобијом плаше се балона, док од птеронофобије пате они који се плаше додира перја.Генерације комичара трудиле су се да сазнају и испричају што више вицева без трага од пентерафобије – страха од таште. С друге стране, генуфобија се користи да опише страх од Француске и француске културе. Лекари фобију дефинишу као „константан, екстреман или ирационалан страх од животиње, предмета, места или ситуације“, који, иначе, нимало не забрињавају већину људи.

Страхови обично настају у касном детињству, периоду адолесценције или одраслом добу, каткада као одговор на неки застрашујући догађај.

Док неки људи који имају фобије од предмета или ситуација на које ретко наилазе, као што су змије, често могу да живе нормалан живот, други који пате од комплексних фобија, на пример агорафобије – страха од боравка далеко од куће – веома тешко могу да воде нормалан живот.

Добротворна организација за ментално здравље „Мајнд“ у Енглеској и Велсу процењује да има више од 10 милиона људи који пате од фобија, мада страх од прихватања и признавања проблема додатно отежава прибављање тачних података.

У једноставне фобије спадају страх од одређених предмета, ситуација или активности, при чему су најуобичајеније оне које се односе на инсекте, пацове, бактерије, затворене просторе, висину или летење.

Комплексне фобије, као што је агорафобија, могу да се састоје од неколико повезаних страхова.

Професор Роберт Еделман, покровитељ Националног удружења фобичара, каже: „Било би необично када би постојао неко ко нема никакве страхове, али је много мањи број људи који пате од онеспособљавајућих клиничких фобија.“

Иако је фобија од голицања пером мало необична, професор Еделман каже да може да замисли некога ко је овакву фобију стекао, рецимо, као дете – када су га голицали онда када он то није хтео и није му се допадало. Он сам каже да је лечио људе који су се нелагодно осећали због кловнова, што није далеко од страха од балона и додаје да је „списак могућих фобија веома дуг“.

На основу једне теорије о настанку фобија људи су биолошки програмирани да се плаше одређених ствари.

„Можда је нашим преисторијским прецима било корисно да се плаше мрака јер су тада могли да буду нападнути или да се плаше малих животиња које наоколо јуре и могу да им нашкоде“, каже професор Еделман.