Три чемпреса, као три брата

Приједор – Ко би веровао да ће пола века након догађаја опеваних у поеми Скендера Куленовића „Стојанка мајка Кнежопољка“ Поткозарје дочекати сличну трагедију. Кристина Марчета из Сводне, код Новог Града, умрла је пре две године више од туге него од болести за тројицом својих синова. Сећања на њих, управо на годишњицу погибије двојице браће, оживели су једини преживели у протеклом рату – Зоран Марчета и његова сестра Гордана.

– Најстарији брат Душан имао је само 41 годину када је погинуо свог тринаестог ратног дана у месту Рајићи, у Славонији. Био је припадник Шеснаесте бањалучке бригаде – присећа се Зоран, милујући три урамљене слике погинуле браће: Боре, који је имао четрдесет, и Драге, који је те ратне 1993. имао тридесет и пет година, када је игром зле судбине упао у непријатељске руке. Његови посмртни остаци сахрањени су тек након размене тела погинулих војника која је, посредством мировних снага, обављена између зараћених страна. Обојица су страдали на Сувој Међи, код Новог Града, баш на дан када је требало да стигне дуго прижељкивана смена.

– Драго је дошао из Немачке да нас обиђе, јер је требало са колегама из једне словеначке фирме да крене пут Русије. Када је стигао кући, предомислио се и уместо за Београд, на авион, за који је имао купљену карту, отишао је на ратиште – подсећа Зоран.

Смрт тројице бивших српских војника из малог места Сводна никога тих ратних година није могла оставити равнодушним. Понајпре њихове најближе. Српска хероина – мајка Крстина никада се није, по Горданиној причи, могла помирити са њиховом погибијом и са том боли отишла је и на онај свет. Данас почива на сеоском гробљу „Липа“ поред мужа Раде и синова који су јој, како је знала рећи, отргли и срце и душу.

Бивши председник Републике Српске Радован Караџић, на Видовдан 1994. године, одликовао је мајку Кристину орденом Милоша Обилића. Душана и Драгу, посмртно, медаљом заслуга за народ, а Бору орденом мајора Милана Тепића.

Браће Марчета се данас, по причи њихове сестре Гордане, мало ко сећа. Најтеже јој пада, каже, што се за мајчина живота нису изборили за већа права која су јој припадала као мајци тројице погинулих синова.

– По закону јој је требало да припадне и ратна одштета а на основу пресуде која је донесена пре осам година. Међутим, она је у међувремену умрла, а то се није десило – наводи сузних очију Гордана.

Била би сретна, додаје, када би бар нека права могао остварити једини брат кога има, Зоран. Чим се десила та трагедија вратио се из Словеније у завичај јер је, поред сестре Гордане, која има своју породицу, неко морао преузети бригу о мајци.

– Живим искључиво од пољопривреде и тако се сналазим. Сами смо платили мајчину сахрану иако је било обећања да ће нам помоћи људи из Борачке организације – прича Зоран. Он нема запослења а ни здравственог осигурања. Једина утеха су му синови који са мајком живе у Словенији и повремено дођу у Српску да обиђу оца.

Хумке три брата лако је препознати на старом сеоском гробљу. Тик уз њих израсла су три висока зелена чемпреса, засађена на прву годишњицу њихове смрти.