Из седла у пензију

Рогатица – Старина Радомир Станишић, који је прекорачио седму деценију, живи са супругом Даром и сином Мићом у селу Пеља, на Боричкој висоравни, али су му, како каже, и дан-данас ергелски коњи у срцу. Требало је да оде у пензију још 1998, али рекоше му да нису плаћали доприносе.

– И тако, нарадих још и те две године и са пуних 40 година стажа одох у пензију крајем 2000. А у Ергелу сам дошао с јесени 1958. године. Почео сам на сечи коља у Опрашићима. Тек се наврши седам дана кад дође наредба: Станишићу, на коњарство у шталу под Арнаутовиће. И како тада, тако до 2000. године. Цели радни век уз коње и са коњима. Поред њих или у седлу. Једино лети, по два месеца, све нас дигну на савијање летине. Ваљало је сабрати кромпир, пшеницу, зоб и сено. Углавном за коње, а касније и за овце – прича нам витални старина Станишић.

Отпоче прича о надалеко чувеној Ергели арапских и босанско-брдских коња на Борикама.

– Кад се сетим, женских грла било је око 300, плус 65 приплодних пастува арапске и босанско-брдске пасмине, те линије приплодних пунокрвних пастува у боксовима. Од арапа најпознатије линије су биле ленкорал, сиглави и газал, а од босанско-брдских барут и мишко. Касније, 1980. у Немачкој купише четворогодишњака Сабиха, арапске пасмине. Показао се одлично, његово бројно потомство је првокласно, и данас су понос Ергеле која је успела да преживи чак три рата – вели Станишић.

Присећа се како је тренирао коње и уз дневну норму радио све друге послове.

– Обично смо по један сат тренирали једног коња, сјашеш, проводаш га и у шталу, где га истимаримо, нахранимо и напојимо. Онда за приузу другог коња, па укруг. По норми си морао дневно истренирати три коња, и уз то радити све друго што је уз њих везано, почев од чишћења штала, боксова, храњења и појења. А кад дођу туристи, упрегни коње у кочије или зими у саонице. На тим пословима највише је радио мој комшија Анђелко Николић. Он се био специјализирао за кочије и саоне, а изашао је у пензију добро пре мене. Заменио га је Бране Кушић, који је, уз оца Момира, након нас преузео бригу о ергелским коњима – прича наш саговорник.

На питање како је успео да проникне у „коњску душу“ и зашто многи и данас кажу да има неку чаробну моћ над њима, он има једноставан одговор.

– Па фино, ја сам примао мушку ждребад од шест месеци, док још сисају кобиле. После их жигошемо ергелским бројевима и од тада их ја гледам, пазим и обучавам све док не наврше три године. Давао сам им жито, често криомице и више од мере, појио их, тимарио, и они, једноставно, навикавали на мене. Било је случајева да људи купе пастува, али му ништа не могу. Свежу га на јасле, навале жито, чувају га, а не тренирају. Коњ просто побесни и они га онда врате. А кад га доведу, па кад ме угледа, само зањишти и скочи пред мене. Људи се само чудом чуде и кажу „ти им нешто чвараш“! Ма, људи, шта им чварам. Ја им само знам њихову коњску душу – прича Станишић.

И тако, мало-помало, година за годином, пастув за пастувом, стиже и заслужена пензија. Каже, не жали се, да је много – није, али је довољно за њега и бабу, јер ту је и пољопривреда, с обзиром на то да син Мићо има свој посао и своју плату, а да су две кћерке, Слава и Весела, удате.

Данас у својој стаји нема коња. Нека врста замене му је уметничка слика на којој је барут, елитно грло босанско-брдске пасмине. Слика му је, прича, лепа успомена. Кад устане, па кад пије прву јутарњу кафу са супругом Даром, обавезно се намести насупрот зида са погледом на слику.

– Гледам у барута и присетим се мојих 40 година проведених са коњима. А волео бих да поново набавим коња, јер је моја кућа одвајкада имала добре коње. Сећам се, покојни отац Милован имао је на јаслама пастува, плус кобилу. Држало се то само за параде, свадбе или кад би кренуо у Рогатицу. Са њима се није радило. Знали смо га пре свадбе по седам дана хранити и тимарити, да би био најбољи – каже Станишић.

На наше питање да ли му је неко некада нудио какву филмску улогу коњаника одмахује главом и каже да није, мада су, вели, неки о томе причали и распитивали се за њега.

– Јесу ме снимали разни новинари, политичари, а посебно музичари, као што су били они из оног „Бијелог дугмета”, па она Лепа Брена. Она нам је свашта обећавала, ко зна, да се није заратило, можда би шта од тога и било – објашњава Станишић.

Интересује нас да ли његов наследник, син Мићо, зна око коња.

– Слабо, јер отишао је на занат за аутомеханичара, а сад ради у шумарству. Коњи га некако нису интересовали. Штета, волео бих да ме је наследио у том послу – вели Станишић.