Франческо Кафизо – с Паркером у венама

Франческо Кафизо, даме и господо! Франческо Кафизо! – ускликивао је Џо Ловано лета 2004. године име дечака са којим тек што је окончао оштар саксофонски двобој у ритму бибапа. Седам хиљада људи у Античком театру није штедело дланове: поздрављали смо историју џеза, у лику 86-годишњег пијанисте Хенка Џонса, његову садашњост, у лику 53-годишњег Лована, и будућност, у невином детињем лицу 15-годишњег Кафиза. „Можда у његовим венама тече крв Чарлија Паркера?“, добацио је један од колега. Можда сведочимо рађању првог европског суперстара још од Ђанга Ренара? – записао сам после концерта. 

Интервју који смо сутрадан водили био је комичан – он није знао енглески, нити ја италијански. Разумео сам ипак да је рођен на Сицилији (24. мај 1989, Виторија, провинција Рагуза), да није из породице музичара, нема богату колекцију плоча, није похађао џез школу и нема намеру да иде у Америку! Схватио сам да се џезом бави од девете године и да је брзо дошао у прилику да наступа са много искуснијима од себе. Даље је, ваљда, све одрадио Паркер у венама?

Код Обаме у Вашингтону

На џез фестивалу у Пескари у јулу 2002. године опчинио је Винтона Марсалиса. Био је то, да цитирам „Казабланку“, „почетак дивног пријатељства“: годину дана касније Кафизо ће бити специјални гост Винтоновог септета на њиховој европској турнеји. Потом путује на конференцију Међународне асоцијације за џез едукацију у Њујорку (IAJE), где добија награду Међународне организације џез фестивала (IJFO) коју прославља на ватреним џем-сешнима, у друштву старих мајстора – Џејмса Вилијамса, Реја Драмонда и Бена Рајлија. Прича се да је једне од тих ноћи Фил Вудс, колега по инструменту, успут добацио једном новинару: „Волео бих да му поломим руку!“

У Београду се први пут обрео лета 2005. године. После концерта неке Београђанке су истински одлепиле за младим уметником – једна, дупло старија од Кафиза, запутила се само због њега годину дана касније на фестивал у Перуђи. На програму је био омаж Чарлију Паркеру: „Било је лепо искуство, јер је било чудно“, сећа се Кафизо. „Спојили смо класични гудачки оркестар и џез квартет – захваљујући Umbria Jazz-у добили смо прилику да се Паркером бавимо на наш, оригиналан начин.“ А изван академизма овог програма, Кафизо је још увек био дечак, увек највеселији са својим другарима у гужви испред Арене Санта Ђулијана, са замишљеним татом који се брине о бизнису, такође не знајући ниједну реч енглеског!

На професионалном плану отварале су се нове могућности. По два албума годишње, сарадња са престижним џезерима (Сидар Волтон, Малгру Милер, Рони Метјус, Џими Коб, Џо Лок, Џорџ Мраз, Енрико Рава, Дадо Морони...), пут у Њу Орлеанс на још једно дружење са породицом Марсалис, школовање у Катанији (флаута и клавир), награде широм света (јапански SwingJournal, италијански MusicaJazz, светско такмичење саксофониста у Лондону, Djangod’Or у Риму...).

Ова година почела је посебно узбудљиво. Винтон Марсалис и JazzatLincolnCenterOrchestra угостили су га током инаугурационих свечаности Барака Обаме у Вашингтону, 19. јануара, на Дан Мартина Лутера Кинга. „Марсалис је био главни гост церемоније, у којој су учествовали и Рој Хејнс и Дејв Брубек, и позвао је још 20 других музичара из целог света да му се придруже. Мислим да сам и тамо био најмлађи...“ Поново су се срели на летошњем Umbria Jazz-у. У једном тренутку Винтон је најавио госта и пред нас је изашао формиран младић, крупнији него пре, грубљег лица и „озбиљног погледа“ док је зрело преузимао „Blue Walk“, Луа Доналдсона. Потом је у балади „Peace“ (Хорас Силвер) још упечатљивије демонстрирао „новог, одраслог себе“. А колико се заиста променио, тек ћемо схватити на свечаном концерту његовог квартета поводом титуле „Амбасадора италијанске музике“, коју му је доделила Фондација Umbria Jazz.

Трочетвртинске баладе

Паркер је иза нас. У назнакама сада чујемо Ерика Долфија и Џона Колтрејна: „Немам узора у компоновању“, говори ми. „Покушавам да будем оригиналан, да више ризикујем, да будем увек различит, да будем – Кафизо.“ Бибап је заменила полиритмија: „Добијем неку идеју и музички је развијам. Покушавам да смислим добру мелодију за бенд, а онда пустим да импровизација крене на оригиналан начин.“ Импровизација је издашна, дугачка, необуздана: „Није постојао никакав план за данашњи наступ. Почели смо да свирамо и музика је кренула чудним правцем. Отела се испред нас. Зато смо свирали тако дуге нумере.“ Америчке стандарде мења медитерански амбијент: „Хоћу да људи разумеју да сам Сицилијанац. Зато у мојој музици можеш да чујеш Африку, Шпанију, арапску музику – трудим се да људима дам оно одакле сам дошао.“

На управо објављеном албуму „Angelica“ (Cam Jazz) Кафизова композиција „Scent of Sicily“заузима доминантно место доносећи амбијент елегичне медитеранске песме испеване о заласку сунца. И насловна тема, коју је 1962. године Дјук Елингтон написао за легендарни албум са Џоном Колтрејном, поседује извесни дух Медитерана, као и балада у трочетвртинском такту „Winter Sky“ (Нело Тоскано) која затвара албум. А у припреми је и целокупан ауторски програм искључиво посвећен родном крају, са Island Blue Quartet-ом.

Свет се више не чуди, нити има потребе да се диви. Пред нама је аутентични џез херој новог времена чијим ћемо се бисерима дуго хранити.

Војислав Пантић

-----------------------------------------------------------------

Дискографија:

Angelica (Cam Records), A New Trip (Philology), Portrait in Black and White (Venus), Seven Steps To Heaven (Venus), Jazz Italiano Live 2006 (Casa del Jazz – Espresso – Repubblica), Happy Time (Cam Records), Tribute to Charlie Parker with strings (Umbria Jazz Records – Giotto Music), New York Lullaby (Venus), Concerto For Michel Petrucciani (Philology), Standing Ovation At Pescara Jazz Festival 2002 (Philology), Very Early (Philology)