Иста мета, исто одстојање!

Недавно су неки „омладинци“ рођени после 1970. схватили да је прошао рат и да би се то некако могло искористити. Онда су отишли до Управног одбора СКЗ-а захтевајући коришћење просторија за састанчење, будући да је УКС одавно у апстиненцијалној кризи, не чисти се и базди на прошлост. Владимир Кецмановић, човек коме ни Миљенко Ј. није одолео, једини писац међу групашима, покушао је да јавности додатно објасни како ствари стоје.

Попут Андрићевих касаблија, изузетих из токова савремености, он седи на свом ћепенку који се зове „Поглед са стране“ и медитира наглас о српском удесу и најезди оних који би да се окористе, било да се ради о Кишовим пријатељима или људима друкчијег поетичког и идеолошког усмерења од његовог. А када се у његовом видокругу појаве ти мрски други, онда Кецмановић у стању кафанског амока креће да производи своје колумне.

Да је реч о једном од најискључивијих млађих писаца, показало се и приликом његовог гостовања у „Утиску недеље“ када је (сасвим емировски) изјавио да никада више не би отишао у Сарајево, и да, штавише, од тог града захтева извињење. Када га је касније сарајевска колегиница Мелина Камерић у „Стању нације“ (Како лепо име за једну емисију, вероватно мисли Кецмановић) питала зашто и својој раји није рекао шта им се спремало када је напуштао Сарајево, татин син је инсистирао на својој увређености која је подразумевала да он ни тада као ни данас њима нема штада објашњава.

И на крају, случајан сусрет са Бетоном у Политикином додатку довео је Кецмановића до растројства. Огорчен, он је признао да се слаже са професором Михајлом Пантићем по коме је српска књижевна сцена данас разорена криптоидеолошким поделама. (Ех, ех, све је било много лепше у младости, политике ни од корова, а естетизоване новобеоградске ледине на све стране...) При томе, Кецмановић му из прве клупе суфлира, „потказујући“ бандите који су разбили прозор на рахметли Павићевој кући. А онда додаје да је то учинио Бетон и то износећи, забога, властите, униформне идеолошке ставове. Сада ја морам да признам како се с овом констатацијом у потпуности слажем. Бетон заиста износи искључиво властите ставове који су униформни (у значењу става који се не мења у облику и нарави, који је непроменљив, сталан) и дакако идеолошки у мери у којој су сви ставови, па и Кецмановићеви, заправо идеологизовани позицијом с које се говори. И то би он као „озбиљни литерата“ требало да зна. Међутим, он не само да за такве ствари не мари, већ и са стилом и значењем речи не стоји баш најбоље. Он је, наиме, хтео да напише да Бетон износи исконструисане и униформисане (тј. милитаризоване или милитантне) ставове који имају више везе са политиком него с поетиком. Али да би се ово рекло, потребно је много више од кафанског надахнућа које су његови и Пантићеви шумари практиковали током рата. А када смо већ код речи, требало би се сетити још једног значења речи шумар. Наиме, ратне околности су грађанима опседнутог града подариле ново значење те до јуче тако једнозначне речи. Шумари су у сарајевском ратном жаргону означавали припаднике Караџићеве војске, који су са разних шумских чука, у јеку највеће ракијске револуције, гранатирали Сарајево. Можда је ово значење имао у виду професор универзитета када је навео виц о шумару, мада сумњам, јер такве ствари у Београду не пролазе. Док топовска литература грува ли грува.

Саша Илић

-------------------------------------------------------------

Књижевност, фабрика за производњу лепоте

Не пристајемо да писце делимо на „напредне“ и „назадне“, нити да се извињавамо када кажемо Црњански, Настасијевић, Растко или зато што пишемо на српском језику. Не желимо да сахрањујемо живе писце, као што чине они за које је књижевност само проститутка идеологије – пишу припадници П-70

У Србији се обично услед лењости духа, али и најприземнијег опуртунизма, људи па и групе обично етикетирају пре него што кажу и једну једину реч. Тако смо и ми чланови групе П-70, одмах проглашени политичким истомишљеницима, јер то захтева најмање интелектуалног напора. П-70 није група политичких истомишљеника. Ми смо, како је то приметио новинар Политике, „врухунски индивидуалци“, дакле умемо да мислимо и не делимо о свему исте ставове.

Па зашто смо се онда организовали?

Организовали смо се зато што смо се сложили да у оваквој Србији књижевност није, за разлику од других држава у региону, прихваћена ни као елементарни састојак националне културе, ни као нормалан чинилац јавног живота. Организовали смо се јер не пристајемо да наша књижевност буде пуко средство у пропагандном рату, не пристајемо да писце делимо на „напредне“ и „назадне“, нити да се извињавамо када кажемо Црњански, Настасијевић, Растко или зато што пишемо на српском језику. Организовали смо се јер не желимо да сахрањујемо живе писце, као што чине они за које је књижевност само проститутка идеологије. Организовали смо се јер не желимо да пишемо само оно што може да се прода или само оно што може да успава. Сакупили смо се јер смо пристали да кренемо на пут књижевног дијалога и сусрета са читаоцима; од Суботице до Ниша све до Херцег- Новог, јер не желимо да гледамо мртве градове без књижара, у којима је реч странац, а слика са ТВ екрана једини домаћин. Не делимо мишљење да нико ништа не чита и не прихватамо да књижевност нема никаквог значаја.

Заједно смо јер делимо исто осећање књижевности: за нас она није фабрика за производњу лепоте, незаинтересована за било шта друго. За нас, она је последње прибежиште истинске демократске свести која подразумева укрштање различитих идеја и различитих слика света, како би се у том колоплету појавило нешто што се нигде другде изван књижевности не би могло појавити.

Назовимо то Духом времена.

Нисмо склони да књижевност коју пишемо потчињавамо ни лоби-групама, ни политици, ни тржишту, али желимо, а неки од нас су то већ и учинили, да и политику и тржиште и рецентну историју и блиску будућност, учинимо темама наше прозе јер смо уверени да књижевност зна више, пошто је слободнија од свих других начина изражавања. Наша књижевност је упућена онима који не пристају да буду деградирани у армију бесловесних потрошача са развијеним павловљевски рефлексом: када се нешто појави на екрану, да то оду и купе, када им се нешто каже, да у то и поверују.

Зато наша књижевност, користећи најразличитије могуће поетике, ипак тежи једном: уместо да гради стереотипе, жели да их доводи у питање, уместо да свет посматра као збир очигледности, она га види као низ знакова које треба тумачити или, ако хоћете, читати. Наша књижевност не жели да се служи орвеловским новоговором, нити ми желимо да будемо у крду само зато што је у њему топло. То не одговара нашем чулу мириса. Наша књижевност, уз све могуће разлике, жели да постави питања која се не смеју поставити, да детабуизира наш културни простор и коначно једном створи простор за слободно мишљење и изрицање тог мишљења, јер смо некако уверени да то значи реч демократија.

Стога: нисмо котерија, не представљамо никога, нити смо група за притисак. Заједно смо јер смо уверени да је слобода стварања и мишљења изван политичко-тржишних ограничења, неминовни предуслов за најшире могуће схваћену слободу.  

Владимир Кецмановић
Слободан Владушић
Никола Маловић
Дејан Стојиљковић
Марко Крстић

------------------------------------------------------------

Удри по извођачу радова

Поводом текста „Пиво и вињак се на путу не мешају“, „Политикин” Културни додатак, 28. новембар 2009.

„Свест о легитимности свих поетика али и о апсурдности окупљања на основу политичких афинитета јесу два од неколико наших основних и јединих постулата”, каже Владимир Кецмановић у одговору на текст „Позор: Бетон и проза на путу”, објављен у Културном додатку 21. новембра. Он наступа као представник књижевне групе која је недавно формирана. Пошто сам, као главни подизвођач радова у поменутом тексту, по Кецмановићевој процени, изнео „прилично крупне нејасноће”, са чиме се никако не слажем, ваља да објасним тако да славном младом писцу буде јасно.

И другима којих се, можда, то тиче.

Да кренемо од низа нелогичности, или нејасноћа, у Кецмановићевој горепоменутој тврдњи. Мени делује као да Кецмановић хоће да обесмисли постојање групе писаца чији је члан, а да иста није саставила ни месец дана постојања. Јер, ако су све поетике легитимне и ако је окупљање на основу политичких афинитета апсурдно, а то су основни постулати групе, онда и само формирање групе представља бесмисао, сувишност. Тако изгледа тврди Кецмановић.

Дакле, они се не окупљају око поетике. Ако сваки писац у групи гради каријеру на основу своје изразите индивидуалности, зашто они уопште наступају заједно? У прогласу групе јасно пише да њих не повезује апсолутно ништа, осим помало небитне чињенице да су сви рођени у седамдесетим годинама прошлог века. Опет, исто питање, зашто се уопште окупљате? Изгледа да за то нема никаквог разлога, опет начелно тврди Кецмановић.

Даље, аутору књиге „Топ је био врео”, засметала је аналогија са послератним књижевним покретима у двадесетим годинама прошлог века. Зашто? Па и тада су се у оквиру једне групе, и то много веће и из садашње перспективе, много значајније, окупили најразличитији ствараоци, све сами индивидуалци. Чак и један Станислав Винавер.

У чему је, онда, смисао чињенице да се писци, који немају ништа заједничко, окупе у некакву групу? Да ли су се млади српски писци окупили да би се боље представили, позиционирали на српској сцени? Неко би рекао, изрекламирали. Иначе међусобно немају никакве везе, нити постоји било какав мотив за стварање групе. То каже и сам Владимир Кецмановић.

Не знам да ли је из текста јасно, али ја им у маркетингу, очигледно, свесрдно помажем. Уосталом, томе новинари и служе. Једино што су, можда, млади писци из групе П-70 исувише заокупљени собом, како младост налаже, па не знају да кажу „хвала на уступљеном простору”. Могуће је да то није у складу са правилима маркетинга. Бука је у моди. Међутим, као што рече Михајло Пантић, време ће показати да ли нечија књига вреди.

П. С. Извињавам се осталим члановима књижевне групе П-70 који нису поменути – и реклама има своје границе. И да, Бетон јесте некаква књижевна група. Шта год ја или ви мислили о њој.

Станко Стаменковић