Нишки трио

У српској култури Ниш је у последњих пола века био значајан издавачки и књижевни центар. А у последњој деценији нова генерација прозних писаца стекла је пуну афирмацију и својим делима унеколико утицала на општију промену књижевног укуса. Први међу њима је Зоран Ћирић – Магични Ћира, иза њега Звонко Карановић, а најмлађи Дејан Стојиљковић. Управо је његов роман највеће „изненађење” сезоне.

Константиново раскршће („Лагуна”) Дејана Стојиљковића је роман написан на границама жанрова историјског, криминалистичког, фантастичког – романа тајне... Изразита жанровска хетерогеност подстакла је и на његову тематску провокативност и атрактивност, те садржинску и структурну сложеност.

Прича која се у овом роману развија на историјској основи, призвала је у свој видокруг време у коме се Други светски рат неумитно ближио завршници. Управо тада су се у Нишу (Константиновом раскршћу) стекли различити, а маркантни, јунаци са различитим затајеним намерама. Неки од њих су се, попут есесовца Хајнриха Кана и четничког официра, енглеског обавештајца (и вампира) Немање Лукића, упутили у потрагу за мачем цара Константина. А она их је одвела у подземне одаје. Због тога је у овом роману и нарочито изграђена његова мистична, езотеријска сфера.

Укрштајући и спајајући историјско и окултно; идеолошке флоскуле са егзистенцијалном неумитношћу; трагичко и тривијално, укратко – свет идеја и представа са ритмом и инерцијом живота у поремећеним временима, аутор је овај роман устројио као наративно динамично, сугестивно и ефектно остварење. Напету причу која је вешто грађена и која се, са пажњом и задовољством, лако савладава. Али, која није једнодимензионална и смисаоно празна.

Њена сценичност и сликовитост указују на одређени „сценаристички стил” у обликовању приче, док упечатљивост њених ликова и диференцираност њихових карактера показују са коликом је стваралачком пажњом изграђиван њен магистрални ток. А у њему се сусрећу, сукобљавају и поништавају „тајне” и страсти живота, силнице историје и идеализоване митске и мистичке представе.

(/slika2)Тако се ова разграната романсијерска прича Дејана Стојиљковића и окончава у оном простору у коме је и зачета: између светова који се, у животу и историји, непрестанце додирују, подстичу и сукобљавају. А то је, знамо, одувек било подручје на коме настају добре приче. Због тога би, уз одређене примедбе које се тичу немотивисаног завршног убрзања радње романа, као и неких стилско-реторичких окошталости и понављања чињених у њему, ово могла да буде једна од њих.

Рат за југословенско наслеђе постављен је у тематску основу романа Три слике победе („Лагуна”) Звонка Карановића. У периоду од 8. маја 1999, до 5. октобра 2000. године његов јунак, градски момак Ђорђе Узелац, настоји да у потпуно нерегуларним околностима реализује своју судбину.

Због тога у првом делу романа он бива послат у рат на Косово и Метохију. У другом делу он у Нишу настоји да се ситуира. А у трећем да из Београда оде на Запад. Посреди је, дакле, типизирана генерацијска прича у чијем су средишту активирана нека актуелна и битна друштвена, политичка, етичка, а нарочито питања радикалне измене вредности. И то на начин хиперреалистичког, филмичног праћења његових драматичних збитија.

И тако је овај роман конституисан као узбудљива, али делимично плошна, гротескна и црнохуморна наративна пројекција у којој оно што она предочава треба да најинтензивније формира читаочев утисак. Да уверљиво представи једно распусно доба чија динамична и трагична слика ваља да помало закрије начин на који је она изграђена. Као и једносмерни друштвено-критички ангажман њеног творца. У књижевној уметности мање је важно шта, него како!

Будући да се овим романом завршава Карановићева трилогија Дневник дезертера, у којој је интензивно изоштравана слика о нововременом драстичном слому државе и система друштвених и хуманистичких вредности у њој, ваља рећи и то да је централни њен део оличен у роману Четири зида и град (2006), тој прози отпора, књижевно-уметнички најуспелије изведен.

(/slika3)Сликајући време у коме је стварност „личила на лоше филмове” и у коме је постало очигледно да књижевност поткрада и имитира живот, а лажни патриотизам окупира подручје јавних говора, Звонко Карановић је у роману Три слике победе дао једно јетко и горко, но упечатљиво фикционално сведочанство. О рату који је сломио један аутентични модел живота и који није донео победу. Да се зна. И, по томе, памти. А књижевност је за такво настојање, указује и овај пример, само подесни посредник.

Зоран Ћирић – писац чији је углед у нашој књижевној јавности оглашен знатно изнад вредности његовог укупног дела, постојано је стваралачки везан за облике тзв. жанровске књижевности. Односно за криминални роман. Због тога је и његов нови роман Ноћ свих светих („Алнари”) изграђен на двострукој (ауто)референцијалној основи. Први њен део подразумева активирање омиљеног му (под)жанра „кримића”, док други напомиње његов награђени роман Хобо. У тим детерминисаним релацијама развија се романескна прича о ноћној акцији у којој „самоуверени пиштољџија” Кензер, за рачун затајеног налогодавца из престонице, у митском Нишвилу ставља „тачку на живот” локалних крими-босова.

У таквом свету читаоца са страница романа веома сликовито и сугестивно запахне и „Мирис крви и меса” који, у нарочито изграђеној атмосфери, уверљиво распрши „мирис кешовине и парфема”. Једноставно, посреди је још једна срчана и јетка, критички ангажована, иронијски продубљена –  жестока прича из нашег подземља. Дата из пера аутора који је по томе препознатљив. И то језиком и стилом у којима се разазнају и бројни функционални упливи аргоа и социјално типичне речи. А то је овом пажљиво грађеном роману, чија непатетична прича у знатној мери одржава драмски интензитет, нарочита одлика. И врлина.

Будући композиционо једноставнији и чвршћи, а наративно сведенији од романа Хобо на који реферише, овај Ћирићев роман препознаје се и издваја по репрезентативности слике света, снази сугестије и одређеном функционалном управљеношћу стила. Посебно по поетски упечатљиво изведеним завршецима поглавља. Ефектним поентама у којима могу да се препознају назнаке могућег писца високе књижевности. Али, та се могућност, изнова видимо, ипак не реализује.

Зоран Ћирић је писац изразитог ангажмана који је само једним делом настањен у књижевној уметности. И овај је његов роман вивисекција савременог српског друштва. Његовог провинцијалног закутка и његовог нарастајућег канцера – криминала којим су захваћени и у који су укључени сви нивои друштва.

Дакле, Ћирић је овим романом описао свој стваралачки круг. Он може стваралачки дуже, али, изгледа, не може више, боље. Овај је роман његово „ремек-дело”. И он је најбољи писац нишког књижевног круга. Дејан Стојиљковић то једном може да буде. Ако не постане хитмејкер. Док је романескна проза Звонка Карановића, ипак, сувише веристички плошна и отворено критичко-публицистички усмерена. Међутим, прозом ових писаца могућно је, једним делом, мерити и оцењивати савест нашег смраченог доба. А то никако није занемариво постигнуће.