Вечно битисање било би неиздрживо

Загледан у „Зид успомена”, Владимир Петрић (81) дуже од деценије исписује свој дигитални животопис под овим именом – од родног Прњавора (БиХ) до Харварда (САД) – који, према властитом предвиђању, никада неће окончати! Како у неколико сати сместити све филмске великане (глумце, режисере, теоретичаре) који су на њега утицали и с којима је сарађивао?

Немирног духа и веома радознао, у међувремену подухватио се да сатка „интимни дигитални есеј”, назван „Немилосрдни анђео”, који је посвећен десетогодишњици агресије НАТО-а на Србију. И у исто време започео је да са енглеског на српски преводи своју студију о естетичкој разлици између сликарства, фотографије, филма и дигиталних медија.

„Политикин” саговорник је први у свету завредио докторско звање из филмских наука после чега је позван да предаје историју филма на Харварду и постане директор-утемељивач истоименог филмског архива (до одласка у пензију 1997). У Београду је завршио и предавао на Академији за позориште, филм, радио и телевизију, учествујући у извођењу првобитног телевизијског програма у нас на Београдском сајму, и стекао диплому на Филозофском факултету (енглески и књижевност). Позиван је да предаје и на другим америчким и светским универзитетима, а објавио је низ књига и студија.

„Снага уобразиље сигурно је основна снага људске душе; она се испољава у ноћном сну, у полусвесним дневним сновима, у представљању жеља нашег нагонског живота, у богатству домишљања разговора, у многим очекивањима која прате ход нашег искуства и, припремајући пут, претходе му”, написао је немачки филозоф Еуген Финк. Да ли сте сагласни?

О било ком аспекту наведеног цитата могла би се написати књига, а многе већ постоје. За мене је посебно занимљива „снага” којом људска уобразиља покреће стваралачки чин, без чега не би постојала велика уметничка дела књижевности, сликарства, архитектуре, позоришта, филма. Човекова креативна енергија у стању је да превазиђе интенције самог аутора, чак и да промени идеолошко значење дела. Документарни филм Лени Рифенштал „Тријумф воље” (1936) који, и поред тога што велича нацизам и Хитлера, спада међу највећа достигнућа светске кинематографије јер је „ауторкин таленат надјачао њен (реакционарни) политички став, откривајући сву монструозност спектакуларног егзибиционизма немачког Вермахта и манијакални ентузијазам луде гомиле која безумно кличе Фиреру”. Ово је закључак из моје студије о фашистичкој кинематографији коју преводим на наш језик.

А како доживљавате национализам?

Имам идентичан став као индијски песник Рабиндранат Тагоре, који је осећао толику аверзију према националистичком осећању да о томе уопште није хтео да расправља. Одбацивао је и екстремни патриотизам сматрајући да „патриотизам не сме бити духовни заклон за човека […] моје уточиште је свеопшти хуманизам коме никада нећу дозволити да однесе победу над мојом човечношћу”. Како то постићи? Једино уздизањем свести могућно је, ако не одбацити, онда барем пригушити деструктивност национализма (који је толико зла нанео не само балканским народима). Нажалост, имајући у виду културно стање нашег народа, то се овде неће збити у догледно време.

„Цео свет је позорница” (Виљем Шекспир), зар не?

А људи и жене глумци и глумице! Судећи по Шекспировим драмама, нарочито трагедијама, најуспешнији смо у извођењу крвавих међуљудских обрачуна, безобзирних превара, безочног стицања богатства, моћи и славе... Шекспирова мудрост толико је дубока да уочавање људског јада није ушкопило његову стваралачку енергију која вековима делује једнаким интензитетом. Ако је „цео свет позорница”, поставља се питање ко режира тај животни спектакл? Одговор зависи од погледа на свет, животног искуства и улоге која нам је додељена. Ма ко да је редитељ, сматрам да је представа неуспело „издизајнирана”; готово садистички доведена до апсурда. Ни Његош (у „Лучи микрокозми”) није био далеко од таквог закључка када је завапио: „Свијет је овај страшно позориште!”

У својем есеју, објављеном пре неколико година, тврдили сте како је „дошао крај филма”. Јесте ли, можда, били подстакнути мишљу старогрчког филозофа Анаксимандера: „Све што настане завређује да пропадне”?

Анаксимандерова мисао указује на пролазност материјалног света, што је сматрао и Хераклит тврдећи да се све креће попут протицања реке и да ништа није вечно. Када то схвати, човеку преостаје или да се пода религиозном „опијуму” или да открије смисао у пролазности живота, као што је објаснио Томас Ман: „Насупрот схватању да је краткотрајност живота трагична, ја у пролазности налазим прави смисао људског постојања. Сазнање о краткотрајности човекове егзистенције у мени појачава љубав према животу какав јесте. Религија, која подстиче илузију о загробном животу успорава развитак свести”. За мене вечно битисање било би неиздрживо чак и у рају, уколико – тамо – људска свест није потпуно откачена.

Губе ли ауру изузетности уметничка дела која се технички могу репродуковати – као, рецимо, фотографија или филм – што је поручивао филозоф Волтер Бенјамин?

Изузетан познавалац ликовног стваралаштва Бенјамин је упорно следио традиционално схватање уметности инсистирајући на „естетској јединствености” уметничког дела. Међутим, као што постоји разлика између „јединствености” неког оригиналног Рубенсовог портрета и његове фотографске репродукције, исто тако постоји разлика између механичке фотографије и фотоса који естетски превазилази пуко оптичко регистровање видљивог света. Упоредо са сликарским остварењима, уметничка фотографија је данас увршћена у светске музеје, а филм признат као „седма уметност”, без обзира што се „репродукује” пројекцијом целулоидних копија и електронских дискова. У будућности неће више бити ни дискова, остаће једино Интернет (или његов двојник) помоћу којег ће људи имати на располагању све што може да се види и чује.

Пре равно пола века у „Политици” сте две године заредом објављивали филмску критику, после чега сте заувек престали. Шта сте то доживели?

Моје критике су се појављивале у тадашњем „Филмском додатку” сваког понедељка, истог дана када сам одлазио берберину. Из разговора он је схватио да сам професор који се бави уметношћу, али ми није знао име. Причао је да се „школовао” у Бечу, да је често ишао у Бургтеатар и да је знао имена многих глумица и глумаца. Док ме је бријао и шишао, обично сам читао своје текстове у „Политици” стрепећи да се није поткрала већа штампарска грешка. Једног понедељка брица ми се обратио: „Видим да редовно читате шта тај Петрић лупета о филмовима. Кадгод он критикује неки филм, обавезно одем да га гледам; а када напише да је добар, не идем у биоскоп”. Без двоумљења сам одговорио: „Хвала на савету, од сада ћу тако да поступам”. И тако је окончана моја каријера филмског критичара.

Лане сте у једном иностраном часопису изјавили да никада нисте гласали, ни за време Титове Југославије, ни у САД чији сте, такође, држављанин. Зашто?

Его ми не допушта да бирам мање зло, поготово што сматрам да су политичари и дипломате у већини случајева лишени морала и етике. Уколико неко поступи супротно, убрзо бива одстрањен, често убијен. Као што је рекао Сократ: „Уколико постоји као органски део индивидуе, морално осећање се не повлачи ни пред животном опасношћу”. Нисам сигуран да ли бих тако поступио када би ми на слепоочницу прислонили пушчану цев. Ја сам кукавица али то не утиче на моје схватање морала и етике.

Ви и супруга, глумица Дара Чаленић, целокупну имовину и уштеђевину завештали сте Југословенској кинотеци и Стеријином позорју.

Без тих двеју институција не бисмо постали ово што јесмо…