Прича о царевом новом оделу

Издавачка кућа „Драслар – партнер” из Београда објавила је сабрана дела Владана Добривојевића у петнаест књига. У овом импозантном комплету су романи: „Соба на дохват вулкана”, „Легенда о земљи зрикаваца”, „Лаида” (Плима са два дна), „Сан водосликара” (Мајстор сенки), „Сан водосликара” (Подражавање Сунца, I и II део), „Сан водосликара” (У Сину Божјем, I и II део), „Име Вир” (Јеремија), „Носталгија” (Прометеј), „Носталгија” (Америка), „Носталгија” (Демон), „Име Вир” (Џеремаја) и „Како је говорио Заратустра” (I и II део).

Последња књига у сабраним делима је студија Јасмине Ахметагић „Потрага која јесам”, посвећена делу писца. О овом младом писцу код нас су, иначе, писали и Јовица Аћин, Жељко Симић, Светлана Велмар-Јанковић, Давид Албахари, Иван В. Лалић, а у Хрватској, пре свега, Весна Крмпотић и Дарио Гргић.

Данас се о Владану Добривојевићу више зна у Хрватској него у Србији, књижевни часописи му посвећују своје странице, о нашем аутору се говори као о једном од „најзагонетнијих савремених српских писаца”.

Како то објашњавате?

Уколико је тачно, тоговори само да је у овом трену тамо јаснији и чујнији глас иза којег стоји ум који те књиге процењује као вредне и препоручује их.

Јасмина Ахметагић, која је написала књигу о вашем делу, каже да свет посматрате очима „разрогаченог планетарног странца”. Шта је предмет вашег посматрања?

Мислим да је професорка Ахметагић тако писала и композиционо извела поменуту књигу да је могла да је елегантно и ефектно поентира тим цитатом. Па ето, на пример, мени све у том њеном труду изгледа вредно посматрања: стваралачке и професионалне перипетије које даровита особа напослетку стрпљиво и умешно преточи до изгледа складног и лепог дела, а то дело потом без страха, додворавања и калкулисања понуди ближњима.

Ваше књиге су и побуна против света у којем живимо, против хаоса и нереда који влада?

Претпостављам да, приликом читања, књиге делују и тако али је то већ суочавање са довршеним делом. Онолико колико могу да препознам, сам процес њиховог настајања нема у себи ничег бунтовног. Напротив, само покушавам да се дружим смерношћу и захвалношћу што постојим у природном окриљу чију скупоценост, међуповезаност и целовитост осећам, а да то нисам заслужио. Или се, бар, заслуге не сећам. Научио сам да се у таквом стању све исправније види, односно да оно видљиво жели да ми се поверљивије представи. Тако ми постојање постаје пријатељ, па живећи и пишући настојим да то пријатељство сачувам и одбраним ту где јесам и у чему јесам.

Одлучно кажете „не” каријеризму, естради (естрадној критици), лицемерју, политикантству, књижевним клановима и кухињама?

Отприлике тако је написано у једној сажетој карактеризацији мог, како се то каже, држања. Све то што сте побројали заиста звучи непривлачно и негативно и већина ће рећи одлучно „не”. Можда је невоља у томе што се то побројано сматра, ипак, нужним за нешто процењено као привлачно, па се неретко, после казаног „не”, одлучно уради – да. Можда нећу погрешити уколико кажем да напросто не волим да ми други људи без питања диктирају нужности, или да ми ма шта постављају као закулисан услов постигнућа. По ту ми цену било које привлачно постигнуће губи смисао.

Можда баш зато критичари „прескачу” ваше романе, прећуткују ваше постојање на књижевној сцени?

Критичари настоје да направе своју сцену по мери оних привлачних постигнућа које сами цене и прижељкују, као и активности које предузимају да до њих дођу. Какви они, таква сцена. Говоримо о људима, и овде и онде.

У чему се састоји преиспитивање Ничеа, вашег славног претходника, али и других, савременијих филозофа?

Нажалост, нисам вичан да у овако кратком разговору одважем оно што се сматра великим цивилизацијским идејама, а то, између осталог, покушавам радњом у књигама. Ако тамо, на пример, људи од прилично снажне воље и моћи праве од света особене кулисе у којима бежећи од немоћи и невољености пребирају ништавне речи и испразне поступке као бројанице нове религије, па их потом свуда и стално унаоколо бесомучно препакују, размењују и рекламирају, тада Ничеове идеје постају саставни део књиге.

Јунака поступно водите кроз седам такорећи алхемијских поглавља до препознавања поруке историјског Заратустре, у чему помажу суочавања с порукама дела највећих композитора Запада, од Шенберга до Баха?

Продужавајући претходни одговор могу да кажем да, кроз официјелне епохе, баштинимо противпосвећеничке захвате. Насупрот Заратустри који је проповедао непрестану усредсређеност на спасавање природног света, ми смо доспели до апотеозе саможивости. На том смо путу успели да испреврћемо или разоримо значење уметности, полности, митске узвишености, дуализме, судбине, што су управо понаособ опсесивне теме третираних композитора.

Иако модерно писан, Ваш роман је и одбрана – класичног романа. Нисте присталица постмодерних творевина?

Једино могу да будем присталица или непристалица људских поступака. Нисам присталица људи који у својим поступцима постају творевине нарцизма и користољубља, свеједно да ли се користили синтагмама класичности или постмодерности као идеолошком обландом. Ноторне истине да је Стари завет постмодерно штиво постали смо свесни када нам је то наметнула терминологија коришћена за постизање нечијих каријера. По томе је постмодерно доба веома класично. Мислим да једино причу о царевом новом оделу никад нико неће покушати да засвојата у прављењу успеха. Веома је опасна порука да у публици једино дете препозна лудило голог цара. А сасвим је неподношљива могућност да наш одговор на питање: „Какав сам био као наг човек” буде оно једино што ће занимати публику која нас чека када сиђемо с ове, како поменусте, сцене.