Утицај моћног комшије

Од нашег сталног дописника
Вашингтон, децембра – Бетесда је типична америчка „сабурбија”, резиденцијално предграђе са лепим кућама, дрвеним или од цигле и камена, у амбијенту раскошног зеленила, уређеним травњацима и – да не заборавим – по два аутомобила испред сваке гараже.

За три месеца, колико сам у близини, нисам међутим успео да упознам ниједног комшију: по насељу шетам пре подне, у радно време, када су сви тамо где зарађују да би своје куће и аутомобиле могли да отплаћују. Јер стандард америчке средње класе је углавном под хипотеком; за све што се поседује доспевају редовне месечне рате.

У Бетесди, која је предграђе америчке престонице, импресионира оно што је одлика и других насеља: савршен урбанистички ред. „Дивља градња” овде је непознат појам, не због тога што је строга контрола власти – него због комшија. Ако би неко и покушао да направи нешто што би штрчало, не би га у томе зауставиле инспекције, него суседи. Јер сваки поремећај урбанистичког склада умањује вредност њихове имовине – а имовина, то је овде светиња.

Свако насеље зато има своја правила која су са једне стране дефинисана у „зонингу”, званичном просторном плану, а са друге у правилима удружења становника насеља, која су обично донета некад давно консензусом – и само једногласношћу могу и да се промене.

Иако је комшијска слога рекло би се преовлађујућа, нису међутим ретки ни неспоразуми суседа. Они настају онда када нешто треба променити с идејом да је то за опште добро, када се обично створе два табора, при чему је један „за”, а други „против”. Онда настаје дуготрајно натезање које добија необичне обрте када се на чело заговорника или опонената стави неки комшија који је моћан или славан, али у сваком случају познат.

Није наиме свеједно да ли ће се пред локалним властима, да одбрани или да заустави неки пројекат, појавити обичан грађанин или позната „фаца”. У првом случају рећи ће уљудно хвала и наставити са наумом, а у другом се све изводи „по прописима”, што цео случај може да отегне годинама.

Српска заједница у Вашингтону је тако тек после вишегодишњег убеђивања суседа у елитном крају раскошних „естејта”, великих имања, прошле недеље успела да добије сагласност да купљену кућу грађевински преуреди у праву цркву, иако је одмах до ње слична „божија кућа”. Разлог: на том храму је по оцени комшија сувише велики звоник, што се није баш свима допало. Требало је зато много дипломатије да се увере како Срби неће урадити нешто слично.

Ових дана актуелан је други комшијски заплет, управо у Бетесди: један предузетник је затражио дозволу да напуштену кућу у Булевару Мекартур, у којој је годинама била локална бакалница, претвори и нешто елитнију трговину. То међутим не одговара комшији Рону Несену, бившем секретару за штампу Беле куће, који је узео адвоката да би спречио ову промену.

Сенатор Макс Бакус се пак побунио против намере градских власти да асфалтом покрију одавно некоришћене трамвајске шине и калдрму у његовој улици у историјској вашингтонској четврти Џорџтаун – и калдрма и шине су још тамо.

Председник најутицајније организације за грађанска права „обојених” Џулијан Бонд успротивио се постављању ноћног светла на бејзбол терену у парку недалеко од његове куће у насељу Чеви Чејз – и рефлектора тамо још нема.

У насељу Фредериксбург комшије су се поделиле у два табора око захтева „Волмарта” да у њиховом крају изгради свој мегамаркет, при чему један предводи бивши главни тужилац Едвард Мец, а други холивудска звезда Роберт Дивал.

Кад је недавно покренута иницијатива да се направи тротоар у улици Спринг Хил, процес је успео да заустави комшија чије су преговарачке моћи доказане и кад су улози били много већи: бивши саветник за националну безбедност Збигњев Бжежински.

Зашто би иначе некоме сметао тротоар? Па умањује ексклузивност: пешаци би добили прилику да завирују у баште и прозоре житеља насеља којима није до тога.

Пишући недавно о проблему комшијских неспоразума, „Вашингтон пост” је цитирао адвоката Фила Феолуа, који се специјализовао управо за овакве спорове. Он има једноставно и уверљиво објашњење зашто су овакви случајеви чешћи у вашингтонским предграђима него другде: главни град има највећи број ВИП („врло важних персона”) по глави становника. А кад се нечему успротиве конгресмени, шефови њихових кабинета, амбасадори... бирократе се почешу по глави.