Време истиче – последњи рок је Копенхаген

У историји постоје тренуци када свет може да одабере да крене различитим путевима. Конференција о климатским променама COP15, која се одржава у Копенхагену, један је од тих одлучујућих тренутака: можемо да одлучимо да кренемо путем који води ка зеленом просперитету и одрживијој будућности. Или можемо да одаберемо стазу безизлазног положаја и не учинимо ништа у вези са климатским променама због којих ће наша деца и унуци плаћати високу цену. Није нимало тешко да се направи избор.

Циљ данске владе јасан је и недвосмислен: радимо на амбициозном, глобалном споразуму који смањује емисију гасова, ефекат стаклене баште и побољшава адаптацију, технологију и финансије. На састанку у Копенхагену такође треба да буде укључен последњи рок за склапање законски обавезујућег уговора.

Време је од суштинског значаја. Јер сваки дан који прође повећава цену и потенцијално катастрофалне последице повећања климатских промена. На основу података Међународне агенције за енергију, свака година изгубљена због неактивности коштаће нас 500 милијарди долара. Морамо да радимо на томе да се притисак исплати и да искористимо политички замах и натерамо светске лидере да преузму одговорност и без одлагања реагују на климатске промене.

Чињеница да је Копенхаген одређен за крајњи рок имала је ефекта. Једна по једна, владе из читавог света активирају се пре конференције која се одржава овог месеца. Недавно смо били сведоци конкретних мера које је предузео Бразил, док су Јужна Кореја и Русија побољшале своје позиције.

Председник Обама саопштио је циљеве Сједињених Америчких Држава, не само за 2020, већ и оне за 2025. и 2030. годину. Четири одсто испод нивоа из 1990. можда није оно чему се свет надао, али изгледа да САД знају да ће цена кашњења бити захтев за драстично смањење после 2020. године – у 2025. години 18 процената испод нивоа из 1990, а 32 одсто у 2030. години.

Новина, и то веома охрабрујућа, јесте то да је Кина иступила, и то на међународном плану. Морамо да анализирамо далеко пажљивије шта ново кинеско саопштење значи у смислу процентуалног одступања од досадашњег начина рада.

Све ово јасно указује на то да је Копенхаген, одређен као крајњи рок, имао ефекта и да светски лидери осећају притисак грађана, фирми и осталог дела друштва и њихових очекивања. Сада је тренутак да ти лидери преузму одговорност за обећања дата нашој планети и представе нам резултате у Копенхагену.

Није Данска била та која је децембар 2009. одредила за крајњи рок. Са Акционим планом усвојеним на Балију 2007. цео свет одлучио је да COP15 у Копенхагену буде прекретница у кампањи која ће довести свет на одрживију стазу. Са овим су се сагласиле и свој потпис ставиле 192 земље и сада не смемо да дозволимо да нам тај рок исклизне из руку. Сада је тренутак за акцију и тренутак да се искористи политички замах. Светски лидери обећали су решење становницима ове планете. Сада је тренутак да се преузме одговорност и у Копенхагену постигне амбициозан, истински глобалан климатски споразум.

Споразум се у суштини састоји од четири изазова за које је потребно да се нађе решење. Он би за развијене земље требало да садржи обавезујуће средњорочне и дугорочне циљеве за смањење гасова који изазивају ефекат стаклене баште. Требало би, такође, велике економије у развоју да доведе на чистију и зеленију стазу просперитета. На крају, он треба да обезбеди помоћ осетљивим земљама – оним које су највише погођене и које су прве погођене. Овај споразум мора да донесе нова и стварно додатна финансијска средства, од којих нека треба да буду уложена у адаптацију у земљама у развоју. Договор треба да буде постигнут о томе како да сарађујемо на ширењу и развоју технологије и знања. Ово су четири камена темељца које треба да остваримо у Копенхагену.

А да их решимо – морамо. Немамо алтернативу. Морамо да се позабавимо климатским променама, и то морамо да учинимо истог часа. Копенхаген је крајњи рок. Време истиче. Хајде да завршимо овај посао.

Кони Хедегард

Ауторка је данска министарка задужена за конференцију УН о климатским променама у Копенхагену 2009. године, иначе номинована за будућу европску комесарку за климу