Први изабрани председник самосталне Србије

Кандидат за кога се одлучи већина грађана на јовањданским изборима биће први председник изабран у самосталној држави Србији. И већ сама та чињеница да ће бити шеф самосталне државе говори (независно од тога што је новим Уставом Србије добио већа овлашћења) да му је позиција јача него што је била раније, у заједништву са Црном Гором. Послови одбране и спољне политике, наиме, са савезних органа прешли су на органе извршне власти Србије, чију једну грану представља Влада Србије, а другу (слабију) председник.

Српски председник ће први пут упориште за рад имати и у закону, јер до децембра 2007. године Србија није имала закон о председнику, па су оквир његовог деловања одређивале искључиво одредбе Устава из 1990. године (до новембра 2006. када је усвојен нови основни акт).

Једна од најзначајнијих промена у овлашћењима председника Републике односи се на командовање Војском. Сада председник, наиме, стварно може да руководи Војском Србије, док су раније оружане снаге биле у надлежности Врховног савета одбране заједничке државе (иако је у старом Уставу Србије формално стајало да председник Републике „руководи оружаним снагама у миру и рату и народним отпором у рату; наређује општу и делимичну мобилизацију; организује припреме за одбрану у складу са законом”). У новом Уставу наводи се, међутим, да се Војска Србије може употребити ван граница Републике Србије само по одлуци Народне скупштине Републике Србије.

Нови Устав, за разлику од претходног, прописује да председник републике поставља, унапређује и разрешава официре Војске Србије.

Нови Устав изменио је овлашћења председника у ситуацијама ратног или ванредног стања. По новом Уставу, кад Народна скупштина није у могућности да се састане, одлуку о проглашењу ратног или ванредног стања доносе заједничким потписом председници републике, Народне скупштине и владе. У случају проглашења ванредног стања, кад Народна скупштина није у могућности да се састане, мере којима се одступа од људских и мањинских права може прописати влада, уредбом, уз супотпис председника републике, а у случају ратног стања, у истој ситуацији, мере одступања од Уставом зајемчених људских и мањинских права заједно утврђују председници републике, Народне скупштине и владе.

Стари устав је предвиђао да, кад Народна скупштина није у могућности да се састане, по прибављеном мишљењу председника владе, председник републике „утврђује постојање непосредне ратне опасности или проглашава ратно стање”. Шеф државе је могао да „по својој иницијативи или на предлог владе, за време ратног стања или непосредне ратне опасности, доноси акте о питањима из надлежности Народне скупштине, с тим што је дужан да их поднесе на потврду Народној скупштини чим она буде у могућности да се састане”.

По ранијем уставу председник је проглашавао ванредно стање и доносио акте за предузимање мера које такве околности изискују, на предлог владе, када су на делу територије Републике Србије угрожени безбедност државе, слободе и права човека и грађанина или рад државних органа.

Старим уставом било је предвиђено да председник „обавља послове из области односа Републике Србије са другим државама и међународним организацијама, у складу са законом”, с тим што су и ту функцију обављали органи заједничке државе.

Нови Устав каже да председник „представља Републику Србију у земљи и иностранству”. Ново уставно овлашћење председника је да поставља и опозива указом амбасадоре Србије, на основу предлога владе.

Председник републике, по новом Уставу, расписује изборе за народне посланике (90 дана пре истека мандата Народне скупштине, тако да се избори окончају у наредних 60 дана), а то је до сада била функција председника Народне скупштине.

Ако је покренуто питање поверења влади и ако га Народна скупштина не изгласа, влади престаје мандат, а председник републике је дужан да покрене поступак за избор нове владе. Ако Народна скупштина не изабере нову владу у року од 30 дана од дана неизгласавања поверења, председник републике је дужан да распусти Народну скупштину и распише изборе.

Председников положај ојачан је у односу на Скупштину и у случају проглашења закона. Председник је, наиме, дужан да најкасније у року од 15 дана од дана изгласавања закона, односно најкасније у року од седам дана ако је закон донет по хитном поступку донесе указ о проглашењу закона или да закон, уз писмено образложење, врати Народној скупштини, на поновно одлучивање. Али, ако Народна скупштина одлучи да поново гласа о закону који је председник републике вратио на одлучивање, закон се изгласава већином од укупног броја посланика, дакле апсолутном већином.

По старом уставу Скупштина је поново одлучивала о закону простом посланичком већином, а председник је имао рок од седам дана од изгласавања закона да га прогласи или захтева да Народна скупштина поново гласа о њему.
Председник има значајнију улогу и код избора судија Уставног суда. Он именује трећину од 15 судија са списка од 10 кандидата које му предложи Скупштина, а сам предлаже Скупштини листу од 10 кандидата од којих Скупштина мора да изабере њих пет. По старом уставу председник је само предлагао кандидате за председника и судије Уставног суда, а Скупштина их је бирала.
По старом уставу, председник може бити опозван кад Народна скупштина двотрећинском већином од укупног броја посланика оцени да је прекршио Устав, а то на референдуму потврди већина од укупног броја бирача. Нови устав предвиђа да се председник републике разрешава због повреде Устава, одлуком Народне скупштине, гласовима најмање две трећине народних посланика, ако Уставни суд Србије утврди да је председник повредио Устав. Поступак за разрешење може да покрене Народна скупштина, на предлог најмање једне трећине народних посланика. Уставни суд је дужан да по покренутом поступку за разрешење, најкасније у року од 45 дана, одлучи о постојању повреде Устава.

Као и по старом уставу, председник Србије ће и по новом имати иста овлашћења када је реч о предлагању кандидата за председника владе или распуштању Скупштине на образложен предлог владе. По Закону о председнику Републике, шеф државе је дужан да у року од 72 сата донесе указ којим на образложен предлог владе распушта Народну скупштину или да владу и јавност обавести о томе да не прихвата предлог владе.

Председник Републике, као и раније, прима акредитивна и опозивна писма страних дипломатских представника, даје помиловања и одликовања.

Позиција председника Србије и по новом Уставу далеко је слабија од оне коју имају неки други изабрани председници у полупредседничком систему (Француска, Русија...). Међутим, пракса у Србији је показала да улога председника не зависи само од уставних овлашћења, него и од личности шефа државе и снаге и утицаја његове политичке партије.