Елиту нико не планира

Око 70 одсто српске интелигенције 19. века образовало се у иностранству. На почетку 21. века државна стратегија на пољу образовања елите не постоји, немамо збирне податке о томе колико је младих у овом тренутку у иностранству, а колико их се вратило после школовања, а често судбина једног талента зависи од натписа у медијима.

Тако је Слободан Томић, који је за три и по године завршио Факултет политичких наука са просеком 9,53, умало због „папирологије” остао без стипендије која му је неопходна да би студирао на престижном британском Факултету за економију и политичке науке. Фонд за младе таленте Министарства омладине и спорта није могао Томићу да стипендију, јер уз оригиналну потврду о упису није, како кажу, доставио превод документа на српски, иако је све друге услове испунио. Проблем који је стигао и до јавности, ипак, решен је пре неколико дана – после ангажовања министарке Снежане Самарџић-Марковић, иначе и председнице Фонда, и једне међународне компаније која је инсистирала на анонимности.

Страна понуда

Ако се изузму конкурси министарстава науке и просвете, овај владин фонд у којем уз ректора и председника САНУ седи још пет министара и који сваке године подели стотинак стипендија за школовање студената у земљама ЕУ и од ове године Ефте, практично је једина државна институција надлежна за усавршавање младих у иностранству.

Доктор Љубинка Трговчевић-Митровић, професорка савремене политичке историје на Факултету политичких наука, која је писала о првом планском школовању српске елите у 19. веку, каже да за разлику од тог времена данас млади могу преко разних страних и делимично домаћих фондација да наставе школовање у иностранству и постану будућа елита. Међутим, све је то, као и уписивање на факултет, ствар избора, а не део целовите стратегије развоја земље.

– Постоји научна стратегија, али она није довољна. Потребно је нешто више од парцијалних планова, да неко тачно одреди колико ће нам за десет година бити потребно информатичара или хемичара. Важно је да тачно знамо које ће науке за 15 или 20 година ова земља развијати, који ће нам кадрови бити потребни у наредном периоду, да ли ћемо да инвестирамо у квалитет живота или стално рачунати на то да ћемо водити ратове. Питање на које још није одговорено јесте да ли је за ову земљу важнија војска за коју иде највећи буџет или је важније образовање – каже професорка Трговчевић.

Она додаје да млади данас имају велику „страну понуду”, али да чуди чињеница да не можемо пронаћи евиденцију кога ова држава у овом тренутку школује у иностранству.

– Они су у 19. веку тачно знали где су им студенти, колико их има и шта у којем тренутку они раде, док ова држава уз помоћ свих модерних технологија и са популацијом од око седам милиона становника то не зна. Данас је главна парола „да нам се врате млади”, а при том су наши прописи толико компликовани да само за нострификацију у најбољем случају треба шест месеци и још пуно кошта. Како да неког доведете са Берклија, кад он неће моћи да ради шест месеци док му неко мање стручан од њега не нострификује дипломе – пита се наша саговорница.

На наше питање шта саветује својим студентима да ли да оду или остану, она одговара да стиже доста понуда за стипендије, углавном уз Немачке, и да она даје препоруке у нади да ће се студенти вратити. И ту је још једна битна разлика – у 19. веку су се апсолутно сви враћали, а данас…

Студентска битка

– Данас је ситуација очајна. Ево примера наше организације, која од 1952. године шаље студенте у иностранство и која је сада пред међународном суспензијом. Наиме, пошто већ две године немамо стабилан извор прихода, нисмо платили чланарину коју свака земља плаћа на годишњем нивоу. Тренутно смо на чекању у Министарству финансија – објашњава Драган Вукићевић, директор националног одбора IAESTE Србија, организације која се бави разменом студената техничких и природних наука.

Познат по томе што се већ 35 година „бије да пошаље студенте у иностранство”, наш саговорник каже да уз помоћ писаних докумената јасно може да се види колико је у једном периоду држава чврсто стајала иза идеје о планирању интелигенције.

– После Другог светског рата почела је да се успоставља стратегија школовања најбољих у иностранству, уз додуше услов да будете члан партије, али он није био пресудан критеријум. Држава је финансирала рад наше организације, плаћала путне трошкове, а нагласак је био на техничким и инжењерским наукама. Студенти су слати и у Европу и у Америку, али највише у Немачку, Француску и Велику Британију. Подаци показују да је годишње у иностранство одлазило између 650 и 750 студената, а данас успевамо да пошаљемо максимално 300 – истиче Вукићевић. По његовом сећању, директно финансирање државе престаје почетком седамдесетих, када тај проблем преузимају на себе републике. „За разлику од Словеније, која је тачно знала шта хоће и која је имала стратегију”, каже, „Србија се није најбоље показала”.

– Током деведесетих све је зависило од тога ко је на челу Министарства просвете, а уместо државне стратегије имали смо одлуке које су директно зависиле од једног човека. После 5. октобра 2000. понадали смо се да ће кренути набоље, али ето нас опет како радимо на мишиће, захваљујући ентузијазму појединаца – каже Вукићевић.

Одговор на питање зашто је тако важно да се млади пошаљу у иностранство наш саговорник види не у учењу, јер каже да се исто учи и на Итону и на Београдском универзитету, већ у могућности да се „побољша психолошки профил”:

– Ево узмите пример два студента. Први никада нигде није путовао, после дипломирања је у очајању напустио земљу, продао цркавицу коју је овде имао он или његови родитељи и навикнут на наш систем вредности, он посао не тражи већ га чека. Нема где да се врати, јер ништа нема и зато што наше друштво не прашта неуспех, а у његово образовање је уложено. То је чист губитак и за њега и за државу. И зато данас имате технологе који чувају експонате по музејима у Барселони или архитекте који перу судове по Лондону. С друге стране имате студента који је током студија имао прилику да путује, да види и искуси нешто другачије и који је такође отишао у иностранство, али који је спреман да се врати, не због велике плате већ због услова рада због којих је првенствено и отишао. Е у томе је разлика. Ако ова држава мисли да не треба улагати у најбоље, да ми треба да се угасимо као институција, да не треба имати никакву стратегију у планирању будућности ове земље, онда сви треба да угасимо светло и одемо негде другде...

Сандра Гуцијан