Ђурић: Закон угрожава музичаре

Много је извођача на музичкој сцени Србије који од емитовања својих песама нису добили ни један једини динар. Неки од њих су у својим уговорима о издавању албума с дискографским кућама имали клаузулу о одрицању од интерпретаторске накнаде, па је, сходно томе, дискограф присвајао сав новац. Други интерпретатори, пак, нису имали такве уговоре с дискографима, па су опет остали без динара, иако су на новчану накнаду, по постојећем закону, имали право.

Летос смо имали и пример групе САРС која је од организације СОКОЈ (која штити права аутора) добила 16,5 динара на име накнаде за емитовање њиховог хит сингла „Буђав лебац”, иако је то била једна од најемитованијих песама на домаћим радио и телевизијском станицама.

Предлог новог закона о ауторском и сродним правима, који се тренутно налази у скупштинској процедури, сукобио је организације које штите права интерпретатора и дискографских кућа. Да ли су новац намењен извођачима  дискографске куће задржавале за себе и шта нови нацрт закона предвиђа, само су нека од питања која су постављана.

О томе зашто се у јавности подигла толика бура, за „Политику” говоре Петар Ђурић, директор Организације произвођача фонограма Србије (ОФПС), која окупља највеће издавачке куће у Србији, и Сања Граић, професорка Факултета политичких наука и директорка Организације за колективно остваривање права интерпретатора (ПИ), коју су основала удружења интерпретатора.

Граић: Можда је повод за толику прашину после јавне расправе коју је овај предлог закона прошао, чињеница да је премијер Мирко Цветковић акционар и то с релативно малим постотком акција у Ауторској агенцији за Србију која, иначе, по уговору о пословној сарадњи пружа техничке услуге Организацији за колективно остваривање права интерпретатора. У тренутку оснивања Организације ПИ 2007. године поставило се питање да ли је рационалније закључити уговор о пословној сарадњи с постојећом организацијом да то ради или запослити одређени број лица. Закључено је да су трошкови знатно нижи ако би се ишло на споразум са одређеном институцијом која такву врсту услуга пружа.

Друго питање је питање колективног или индивидуалног остваривања права које се овде односи само на једно појединачно овлашћење интерпретатора, произвођача фонограма и аутора подједнако, а то је право на накнаду од емитовања и јавног саопштавања. Та накнада се наплаћује од огромног броја корисника и ниједан интерпретатор није у могућности да отпрати ко је и колико пута емитовао његову интерпретацију и да са сваким од тих корисника оде и закључи појединачни споразум, јер говоримо о десетинама хиљада уговора. То је технички и организационо немогуће. Зато је колективно остваривање ове врсте права европски и светски стандард дуги низ година уназад.

По постојећем закону, који је ступио на снагу 1. јануара 2005. године, постојала је организација која штити права произвођача фонограма, али не и организација која штити права интерпретатора. Зато је право на убирање јединствене накнаде (у питању су интерпретаторска и накнада произвођачима фонограма) имала само ОФПС. Сада постоје две организације и много пута цитираним чланом 127 даје се решење којим законодавац не опредељује која ће од ове две организације убирати ту накнаду него каже да те две организације треба да се договоре. Даје им равноправан положај и укида законски монопол.

Ђурић: Ми никада нисмо оспоравали да треба да постоји организација која штити права интерпретатора. Постојећи закон предвиђа две могућности – индивидуално и колективно остваривање права, и он је у складу с Римском конвенцијом. Дискографске куће у овој земљи су главни инвеститори и оне су плаћале тантијеме интерпретаторима и то авансом, односно исплатом унапред. Ми се бунимо јер се у новом нацрту закона губи право на индивидуалну заштиту. Сматрам да то не одговара ни произвођачима фонограма ни интерпретаторима.

Политика: Како сте ви до сада убирали накнаду?

Ђурић: Од корисника у складу с његовим приходима. Ако нема прихода, онда наплаћујемо на основу трошка. Када негде не можете да одредите ни приходе ни трошкове, онда наплаћујете по паушалу. Ми смо основани 2002. године, а тек половином 2006. ова организација је почела да се бави прикупљањем накнада. Имамо 34 члана који представљају дискографске куће у Србији, имамо и десетак страних лиценцних заступника, који представљају стране издавачке компаније као што су „Сони”, „Универзал”… и седам или осам билатералних уговора. Доношењем новог закона поставља се питање шта ће бити с тим уговорима, колико ће то угрозити права страних компанија. Ни за ауторе ни за интерпретаторе нема посла ако нема дискографа. У ствари, има у кафанама, али такви интерпретатори немају права да се обрате ПИ-у, као што не могу ни балетани нити неки други који су корисници фонограма.

Граић: Балетани су наши чланови. Ми штитимо и њихове интересе.

Ђурић: Али, кажите ми где могу да купим фонограм једног балетана? Је л’ можемо да га чујемо? Он је корисник, игра на музику.

Граић: С једне стране да, али с друге он је интерпретатор. Њихово струковно удружење је један од оснивача организације ПИ. Али, ми штитимо права око 8.000 интерпретатора.

Ђурић: Који интерпретатори имају право на накнаду од емитовања и јавног саопштавања?Они са издатим фонограмима. Да ли имате 8.000 људи са издатим фонограмима?Закон каже да се дозвола за рад додељује организацији која представља већину носилаца права или њихових удружења. Већину носилаца права ви не можете да представљате јер не представљате праве носиоце права, а то су интерпретатори са издатих фонограма и зато сматрам да је Завод за интелектуалну својину направио грешку када је вама доделио ту могућност.

Граић: Сигурна сам да је Завод за интелектуалну својину савесно урадио свој посао приликом издавања лиценце за рад.

Ђурић: Ја сам од истог тог завода добио овлашћење да прикупљам накнаду за произвођаче фонограма, немам нигде овлашћење да прикупљам накнаду за интерпретаторе.

Граић: Да ли сте ви убирали накнаду за произвођаче фонограма и интерпретаторе за коју закон каже да је јединствена?

Ђурић: Закон каже да произвођач фонограма има право да прикупља јединствену накнаду. То своје право он је пренео на колективне организације.

Граић: Зашто онда сада постављате питање – индивидуално или колективно остваривање права? И то само за једно право – овлашћење за накнаду од јавног емитовања, јер сва друга права неспорно јесу индивидуална.

Ђурић: Зато што произвођач фонограма има индивидуални уговор са интерпретатором. У овом тренутку, било да сам ја аутор, произвођач фонограма или интерпретатор, могу, али не морам, да се штитим преко колективне организације, на пример СОКОЈ-а. Група САРС се жалила да је за емитовање песме „Буђав лебац” добила мало пара од СОКОЈ-а. Они су до сада имали могућност да напишу писмо СОКОЈ-у и кажу да не желе да их убудуће штити. Могу да дођу и на било коју радио-станицу и кажу да, уколико желе да их емитују, морају да им исплате толико и толико пара. Исто то могу да ураде и с неким фризерским салоном, кафићем… А то је зато што постоји модел индивидуалне заштите. Међутим, када држава укине тај модел, она као да је вас укинула.

Политика: Да ли су дискографске куће прослеђивале својим интерпретаторима накнаду коју сте ви као организација убирали?

Ђурић: Знате како код нас долазе певачи или групе, било да изводе рок, блуз или народну музику? Кажу: „Дајте ви мени паре и ја више ништа од вас нећу да тражим”. Онда их ми исплатимо, али нас нико не пита да ли ћемо нешто продати.

Политика: Зашто онда читамо изјаве певача да никада нису добили ни динара за своја интерпретаторска права?

Ђурић: Зашто нису када им закон то дозвољава? Нисмо ми криви због тога. Ја прикупљам паре за произвођаче фонограма и њима дајем прикупљен новац. По постојећем закону и члану 125, сваки интерпретатор може од произвођача фонограма да тражи накнаду за своја интерпретаторска права. Дакле, ако је објавио албум за ПГП-РТС певач може да оде тамо и каже: „Дајте ми новац који сте прикупили за мене”, уколико нема другачији уговор. И ту је важна интерпретаторска организација. Они треба да упуте те интерпретаторе да иду у ПГП, „Сити”, „Гранд”…

Политика: Дакле, они су били необавештени? Нису знали која су њихова права?

Ђурић: Тако је. Имате СОКОЈ који штити права аутора и они су обавештени о својим правима; имате ОФПС која штити произвођаче фонограма, који су такође обавештени. Испада да једино нису обавештени интерпретатори, а постоји организација која их штити.

Граић: Ми смо то у више наврата саопштавали кроз рад наших органа. Законски то јесте њихово право, али је и обавеза онога ко ту накнаду убира. Уколико се та накнада у пракси наплаћивала, а јесте, онда није обавеза интерпретатора сваког појединачно да куцају на било чија врата и траже исплату већ је то обавеза онога ко је њу прикупио да је даље проследи интерпретатору или носиоцу права.

Ђурић: Али, они ће убудуће добијати много мање пара. Јер, до сада, ако ми, као произвођачи фонограма, добијемо 100 динара, интерпретатору иде 50, а у овој новој ситуацији од 100 динара дискограф ће опет имати 50, а 50 динара иде вама па када одбијете 30 или 20 одсто интерпретатор ће добити 40 динара. Дакле, ви узимате паре онима које штитите.

Граић: Ви сте убирали новац од корисника и за интерпретаторе и то је било легитимно, међутим, спорно је што ви ту накнаду нисте дистрибуисали онима који на то имају право. У протекле четири године ви сте постали дужници огромној категорији носилаца права на интерпретаторску накнаду. Ви ту обавезу морате да измирите.

Ђурић: То није тачно, ми смо дистрибуисали интерпретаторима, али нисмо вама као организацији, где је Мирко Цветковић. Зашто бисмо вама давали?

Граић: Идеја из члана 127, где је конципирано да ове две организације треба да сарађују, договоре се и закључе споразум и заједнички иступају према корисницима, нама је блиска. Када се ради о праву на накнаду од емитовања и јавног саопштавања, будућност интерпретатора по новом закону свакако је светлија.

Ђурић: Мислим да су оваквим законом сви музичари угрожени. Укида се могућност да ја као музичар одем у неку дискографску кућу и потпишем такав уговор којим новац добијам унапред. Како ја сада да инвестирам да бих снимио плочу?

Граић: Тако што ћете уредно добијати интерпретаторску накнаду, па ћете имати новца да платите све што треба.

Ђурић: А како ћу ја као млад интерпретатор да дођем до плоче? Па, никако! Ви не размишљате о перспективи музичара. Направићете конфликт између интерпретатора и дискографских кућа, а онда и аутора. Ни они неће имати посла. Нама су недавно биле делегације из Словеније и Хрватске и они су рекли да је овај закон корак уназад за нас.

Граић: Ми овде говоримо о праву које траје 50 година, од тренутка настанка интерпретације. Дугорочно је овде реч не само о развоју интерпретаторске делатности, него о замаху музичке индустрије у Србији. Имаћемо равноправнији положај дискограф–интерпретатор. Тврдим и да је то у складу са европским законима.

Ђурић: Ми ћемо поштовати закон иако сматрам да није у складу са европским нормама и светским стандардима. Ми смо произвођачи фонограма које многи доживљавају као економски моћне, а то није истина јер у дискографији је велика криза од 1995. године. На све то долази нови закон који ће, по мени, музичку индустрију у Србији свести на једно двориште.

Јелена Копривица