Повратак змаја заштитника

Метро испод Београда, „Дизниленд” на Калемегдану, Етнопарк у некадашњем Титовом гају, „Дунавград” на левој обали плаве реке… Сновиђења градитеља српске престонице из шездесетих, седамдесетих и осамдесетих година прошлог века, пренета на тврди пројектантски папир, поткрепљена рачуницама и лепореким образложењима, одложена су, на неодређено време, у ормане надлежних градских служби, а онда утихнула заборављена пред налетом неких нових идеја и другачијих потреба.

И њихова некад најгласнија и најборбенија заговорница, архитекта Александра – Саша Бановић као да се уморила. Некадашњи „страх и трепет” Београда – у годинама кад је била директорка Завода за заштиту споменика културе града (од 1978. до 1991) – повукла се у пензију, отворила сопствени пројектантски биро „Албо” (који је 2006. добио лиценцу за израду архитектонских пројеката за културна добра од изузетног значаја и она уписана у листу светске културне баштине) и престала, како су јој својевремено многи замерали, да беспоштедно прогони све за које сматра да угрожавају вредно неимарско наслеђе, леп и достојанствен изглед њеног вољеног града.

Пре неколико година је остала без верног животног сапутника Луке Бановића, а затим се суочила са тешком болешћу, због које је у своју преправљену кућу у Шумицама унела разне справе за разгибавање и јачање мишића.

Фонд Лука и Саша Бановић

Тишина ипак није потрајала. „Аждаја” чији је глас – подржан „булументом” (њен израз) стручних сарадника и многобројних истомишљеника – толико дуго грмео са Београдске тврђаве поново се разбудила. Александра Бановић више нема снагу младости и моћ многобројних функција на којима је била, али ништа није изгубила на жестини аргумената и јасноћи визија.

(/slika2)Прво је прошле године основала „Фонд Лука и Саша Бановић“, који ће сваке године да стипендира, са по 1.000 евра, троје најуспешнијих београдских студената: Архитектонског факултета (за најбољи рад у области заштите културно-историјског наслеђа), Правног факултета (за најбољег беседника са катедре Међународног јавног права) и Факултета политичких наука (за најбољи новинарски рад у области популаризације и заштите културног наслеђа Београда).

Онда се упустила у преписку са градоначелником Београда Драганом Ђиласом, указујући на – по њеном мишљењу – неодговарајућу законску регулативу и недопустиво, чак срамно занемаривање појединих културних добара, посебно негодујући против проширења Зоолошког врта на Београдској тврђави. Писмо сличног садржаја упутила је на још 28 адреса, поред осталих министру за културу и председнику Републике.

– Као рођена Београђанка и стручњак који је читав свој радни и животни век посветио Београду, заштити и представљању његове културне баштине (поред осталог сам била и члан Председништва Туристичког савеза града, један од аутора Детаљног урбанистичког плана подручја Кнез Михаилове улице, Цветног трга, старог језгра Земуна, Чубуре… и члан многобројних комисија за постављање споменика, реконструкцију града, називе улица и слично), сматрам да је моја обавеза да укажем на сваку законску неусклађеност која може да угрози оно за шта се борим, поготово кад је реч о просторном планирању и изменама Генералног (урбанистичког) плана града. Ову врсту грешака није тешко предупредити, али је готово немогуће накнадно отклонити – истиче Саша Бановић.

Књига о вољеном граду

Шта јој највише „боде очи”?

– Тимови чији сам руководилац или сарадник, с поносом то истичем, некада била трудили су се да помире старо и ново, скромно и ексклузивно, могуће и жељено, и свој пројектни задатак смо успешно претворили у правило у опхођењу према Београду.

(/slika3)Сада је ситуација сасвим другачија, уверава наша саговорница. Довољно је да се појави инвеститор који би, можда и без лоше намере, проценио да би рецимо „баш овде било најбоље отворити продавницу или коцкарницу“, и сви напори да се очува историјска и културна аутентичност тог места падају у воду. И није крив тај мали човек са великим новцем, већ они који су се именовањем или кандидовањем за неку јавну функцију обавезали да ће поштовати законе, планска документа којима се уређује живот у велеграду, и његове вредности, истиче Саша Бановић.

Тако се не би догодило да се отмена Кнез Михаилова из шеталишта извргне у вашариште, да чувени ресторан „Грчка краљица“ постане радња мешовите робе, да се „Југословенска књига“ исели из палате „Албанија” да би се ту уместо лепе књижевности продавала јевтина мађарска козметика, да „Спасићева задужбина” од музеја постане хотел, да се омиљена кафана „Трандафиловић” претвори у супермаркет. Зар ћемо дозволити да се српска престоница преобрази у велики бувљак? – пита наша саговорница, која и у 74. години заслужује надимак „змај заштитник Београда”.

А да би оживела успомену на свој родни град какав је некада изгледао, и показала шта се у међувремену догодило са тим истим зградама, улицама, трговима и парковима, Саша Бановић је недавно објавила књигу „Београд 1930–2009”. У њој је упоредно приказала делове централне градске зоне на старим фотографијама из збирке Јеремије Станојевића, и на овим данашњим. Око 700 слика, пропраћених одговарајућим причама, нуди читаоцу шетњу кроз десет градских области: Кнез Михаиловом улицом до Косанчићевог венца; Савском и Дунавском падином; Дорћолом; Теразијама до Трга Николе Пашића; Западним и Источним Врачаром; Тргом Републике, Скадарлијом и Палилулом; Славијом и Чубуром и, најзад, некадашњом Јатаган-малом до Булевара Франше д’Епереа. Сваки од ових делова града, каже наша саговорница, заслужује и посебну књигу, и она већ планира нова издања.

Александра Мијалковић

-------------------------------------------------

Нема их више

Александра Бановић је, каже, од оца Александра Новаковића, градитеља из Црне Траве, наследила не само име, већ и склоност ка својој будућој професији, а од мајке Катарине, рођене Београђанке, љубав према овом граду. Од супруга Црногорца је научила како се поштују преци и негује припадност једној средини, а синовима пренела радозналост, храброст и жељу да што више науче и доживе. Тако се архитекта Бојан (48) својевремено отиснуо у Чикаго, а економиста Дејан (29) у Париз. Старији се сад вратио, није могао да заборави Београд.

– Рођена сам у Мишарској улици, одрасла у Крунској (Пролетерских бригада), и детињство сам провела у „рату каубоја и Индијанаца“ са „бандом“ из суседних улица. Међу њима су се нашли и многи моји каснији најближи пријатељи и познате јавне личности. Омиљено састајалиште нам је било на углу Крунске и Београдске улице, код кафане „Барајево“. Ње више нема (ту је сад банка Сосијете женерал), као ни многих других драгих, јединствених места по којима су многа поколења Београђана памтила свој град и своје детињство – наводи Саша Бановић.

---------------------------------------------------

Улепшала и Москву

Огромна робна гућа ГУМ у центру Москве, на Црвеном тргу, у доба комунизма је била синоним за туробно, ружно место. Сад представља један од најлепших и најлуксузнијих продајних центара у Европи, а тим који је то омогућио, победом на међународном конкурсу за реконструкцију ГУМ-а, предводили су архитекте Александра Бановић и Братислав Радовановић. Међу многобројним стручним признањима, наградама и медаљама које је добила у каријери, каже наша саговорница, ова победа јој је највећа сатисфакција.