Упорно хладноратовски

Код нас се не увиђа довољно да заокрет који је у спољној и унутрашњој политици САД учинио Барак Обама најављује две крупне промене од светскоисторијског значаја. Једна је напуштање униполарности и управљање светом из једног државног центра, а друга неопходност најдубљих социјалних и економских реформи капитализма. Ми не живимо данас само у ери промена већ на прагу једног сасвим новог доба. Ништа што је стварано до јуче не може остати непромењено – ни ЕУ, ни НАТО, ни односи између САД, Русије и Кине, ни друштвени односи, па ни проблем Косова. Стога је код нас веома важно да се уочи која дневна политика подстиче, а која кочи нове историјске токове.

У Србији, нажалост, о томе нема расправе. Утисак је да је то стога што се овде најупорније задржава хладноратовска логика размишљања. На Западу носиоци тог размишљања су неоконзервативне либералне елите, у Србији, на једном полу су националисти разних боја, а на другом, што је изненађујуће, радикална демократска елита. Обе струје, свака са својих позиција, жестоки су критичари актуелне проевропске политике коалиционе власти.

Познато је да хладноратовска логика размишљања не допушта да се питамо да ли се спољна политика Србије, са ослонцем на ,,четири стуба” и несврстани покрет, артикулише у духу поменутог светског заокрета. Уместо тога, на спољну политику Србије, особито након посете Медведева Београду, гледа се из угла превазиђених питања – да ли је Србија ближа Истоку или Западу, односно да ли се удаљавамо од ЕУ и приближавамо Русији. Историјска позиција Русије према Србији приказује се или некритички, као свето пријатељство, или негаторски, као однос од којег је Србија имала само штете.

На критичкој мети истих људи је и стратешко партнерство Србије са Кином. Видели смо да се тај тренд шири. Недавно смо успоставили партнерске односе и са Италијом. Како је могуће, питају се они, да мала земља буде партнер са великом силом. То је, по њиховом мишљењу, нереално и смешно. Та врста критике произилази из оног размишљања које препоручује малој земљи да се не размахује неком својом самосталношћу већ да се у спољној политици, као чамац уз велики брод, прикачи за неку велику земљу. Историја, међутим, познаје примере да мале земље, из геополитичких или неких других разлога, могу да буду од велике користи великим силама. Зар Пашићева Србија није била истински партнер великим силама у Првом светском рату? Такође, Народноослободилачка војска Југославије у Другом светском рату. Зар се социјалистичка Југославија није налазила у правом партнерском односу са западним земљама, посебно са САД. Отуда је ипартнерство Србије и Русије вероватно замишљено да буде у интересу бољег разумевања Русије у Европској унији.

Слично је замешатељство и у политици Србије према НАТО-у. Док се на Западу трага за смислом постојања НАТО-а у новим условима код нас се ломе копља око тога да ли се учланити или не у ту војнополитичку организацију. Неки сматрају да нема напредовања Србије без њеног учлањења у НАТО. Чак се тврди да је свака овдашња странка која је против НАТО антиевропски настројена. Овакве тврдње су неосноване и изазивају непотребне поларизације. Може ли бити тачна теза да се неко декларише као антиевропејац самим тим што не жели улазак Србије у НАТО? Шта је онда са неколико европских земаља које нису у НАТО, а чланице су ЕУ? Зашто је толики проблем војна неутралност Србије ако Европској унији не смета, на пример, војна неутралност Ирске. Војна неутралност Србије, према Жан-Пјеру Шевенману, бившем француском министру одбране, прихватљива је баш са тачке гледишта европске безбедности.

Четири стуба спољне политике Србије нису, дакле, на штету учлањења Србије у Европску унију. Напротив, према изјави Олија Рена, развијање партнерства Србије и Русије користи интересима Европске уније. У исто време, чланство у ЕУ не представља сметњу Србији да развија односе са другим деловима света, у истој мери у којој то чине појединачно све чланице ЕУ.

публициста