Uporno hladnoratovski

Kod nas se ne uviđa dovoljno da zaokret koji je u spoljnoj i unutrašnjoj politici SAD učinio Barak Obama najavljuje dve krupne promene od svetskoistorijskog značaja. Jedna je napuštanje unipolarnosti i upravljanje svetom iz jednog državnog centra, a druga neophodnost najdubljih socijalnih i ekonomskih reformi kapitalizma. Mi ne živimo danas samo u eri promena već na pragu jednog sasvim novog doba. Ništa što je stvarano do juče ne može ostati nepromenjeno – ni EU, ni NATO, ni odnosi između SAD, Rusije i Kine, ni društveni odnosi, pa ni problem Kosova. Stoga je kod nas veoma važno da se uoči koja dnevna politika podstiče, a koja koči nove istorijske tokove.

U Srbiji, nažalost, o tome nema rasprave. Utisak je da je to stoga što se ovde najupornije zadržava hladnoratovska logika razmišljanja. Na Zapadu nosioci tog razmišljanja su neokonzervativne liberalne elite, u Srbiji, na jednom polu su nacionalisti raznih boja, a na drugom, što je iznenađujuće, radikalna demokratska elita. Obe struje, svaka sa svojih pozicija, žestoki su kritičari aktuelne proevropske politike koalicione vlasti.

Poznato je da hladnoratovska logika razmišljanja ne dopušta da se pitamo da li se spoljna politika Srbije, sa osloncem na ,,četiri stuba” i nesvrstani pokret, artikuliše u duhu pomenutog svetskog zaokreta. Umesto toga, na spoljnu politiku Srbije, osobito nakon posete Medvedeva Beogradu, gleda se iz ugla prevaziđenih pitanja – da li je Srbija bliža Istoku ili Zapadu, odnosno da li se udaljavamo od EU i približavamo Rusiji. Istorijska pozicija Rusije prema Srbiji prikazuje se ili nekritički, kao sveto prijateljstvo, ili negatorski, kao odnos od kojeg je Srbija imala samo štete.

Na kritičkoj meti istih ljudi je i strateško partnerstvo Srbije sa Kinom. Videli smo da se taj trend širi. Nedavno smo uspostavili partnerske odnose i sa Italijom. Kako je moguće, pitaju se oni, da mala zemlja bude partner sa velikom silom. To je, po njihovom mišljenju, nerealno i smešno. Ta vrsta kritike proizilazi iz onog razmišljanja koje preporučuje maloj zemlji da se ne razmahuje nekom svojom samostalnošću već da se u spoljnoj politici, kao čamac uz veliki brod, prikači za neku veliku zemlju. Istorija, međutim, poznaje primere da male zemlje, iz geopolitičkih ili nekih drugih razloga, mogu da budu od velike koristi velikim silama. Zar Pašićeva Srbija nije bila istinski partner velikim silama u Prvom svetskom ratu? Takođe, Narodnooslobodilačka vojska Jugoslavije u Drugom svetskom ratu. Zar se socijalistička Jugoslavija nije nalazila u pravom partnerskom odnosu sa zapadnim zemljama, posebno sa SAD. Otuda je ipartnerstvo Srbije i Rusije verovatno zamišljeno da bude u interesu boljeg razumevanja Rusije u Evropskoj uniji.

Slično je zamešateljstvo i u politici Srbije prema NATO-u. Dok se na Zapadu traga za smislom postojanja NATO-a u novim uslovima kod nas se lome koplja oko toga da li se učlaniti ili ne u tu vojnopolitičku organizaciju. Neki smatraju da nema napredovanja Srbije bez njenog učlanjenja u NATO. Čak se tvrdi da je svaka ovdašnja stranka koja je protiv NATO antievropski nastrojena. Ovakve tvrdnje su neosnovane i izazivaju nepotrebne polarizacije. Može li biti tačna teza da se neko deklariše kao antievropejac samim tim što ne želi ulazak Srbije u NATO? Šta je onda sa nekoliko evropskih zemalja koje nisu u NATO, a članice su EU? Zašto je toliki problem vojna neutralnost Srbije ako Evropskoj uniji ne smeta, na primer, vojna neutralnost Irske. Vojna neutralnost Srbije, prema Žan-Pjeru Ševenmanu, bivšem francuskom ministru odbrane, prihvatljiva je baš sa tačke gledišta evropske bezbednosti.

Četiri stuba spoljne politike Srbije nisu, dakle, na štetu učlanjenja Srbije u Evropsku uniju. Naprotiv, prema izjavi Olija Rena, razvijanje partnerstva Srbije i Rusije koristi interesima Evropske unije. U isto vreme, članstvo u EU ne predstavlja smetnju Srbiji da razvija odnose sa drugim delovima sveta, u istoj meri u kojoj to čine pojedinačno sve članice EU.

publicista