Венчање као ноћна мора

Кад год нека жена одлучи да изговори судбоносно „да” и почне да кује планове са вољеним партнером о томе како ће изгледати њихово венчање, вероватно и не слути на какве ће муке наићи док се не заврши брига о сваком детаљу. Тада се не размишља о једној „ситници” која се често догађа на овим просторима – да ће родитељи и родбина пожелети да умешају своје прсте и утичу на то да се свадба организује баш по њиховој замисли, а не по замисли младенаца. У већим градовима се то не дешава тако често, јер има парова који су се рано осамосталили и не дозвољавају да им било ко „попује”, па се венчавају само у присуству кумова или најближих чланова породице. Али, у већини мањих места и села младенци су принуђени да се повинују жељама старијих, па се догађа да им се најлепши дан претвори у најгору ноћну мору!

Моја познаница Јелена је у једном селу у источној Србији са 19 година одлучила да се уда за Стефана, а бригу о организацији свадбе је преузела њена бака, која се иначе налази на привременом раду у Аустрији. Елем, бака је одлучила да финансира весеље, а младенцима је ускратила право гласа. Тако је мимо њихове воље направљена свадба од 600 људи, под шатором, са таквим обичајима који су младу и младожењу толико уморили да су се на крају вечери запитали зашто им је све то требало.

– Ми смо желели да се венчамо скромно и новац намењен за свадбу искористимо за одлазак на неко лепо путовање. Али, бака то није дозволила, рекла нам је да морамо да правимо свадбу таквог „гломазног” типа да нас комшије и пријатељи не би оговарали. Десетине хиљада евра су потрошене на организацију, сређивање незавршене куће, поплочавање дворишта за шатор, музику, поклоне за госте... Ни мој муж ни ја се нисмо осећали нимало пријатно, а требало је да се поздравимо и пољубимо са више од 600 званица, од којих више од половине нисмо ни знали ко су – каже Јелена.

Чудних захтева родбине увек има на претек. Наслушала сам се силних прича пријатељица и познаница о томе шта су све биле принуђене да ураде само да не би никог увредиле. Неке су пристале на свадбу од три дана, где су сваки дан морале да мењају боју венчанице, са осмехом седе на челу стола и сваки час се сликају са гостима којима не знају ни име. Друге су морале да прогутају кнедлу у грлу и прећуте то да им нимало није пријатно да цео дан слушају глас певачице која нема нимало слуха само зато што њихов ујак обожава њену музику и инсистирао је да баш она пева, а неке да се после свадбе у вечерњим сатима у њиховом дворишту организује такозвана игранка где би дошли житељи околних места да виде ко се како весели, ко је шта обукао, ко даје највише пара музици, да ли су родитељи младенаца у добрим односима... Вероватно да није лако одупрети се жељама људи из најближег окружења. Али, мислим да је много горе дозволити да вам неко због својих хирова упропасти најлепши дан у животу. Само храбро!