Venčanje kao noćna mora

Kad god neka žena odluči da izgovori sudbonosno „da” i počne da kuje planove sa voljenim partnerom o tome kako će izgledati njihovo venčanje, verovatno i ne sluti na kakve će muke naići dok se ne završi briga o svakom detalju. Tada se ne razmišlja o jednoj „sitnici” koja se često događa na ovim prostorima – da će roditelji i rodbina poželeti da umešaju svoje prste i utiču na to da se svadba organizuje baš po njihovoj zamisli, a ne po zamisli mladenaca. U većim gradovima se to ne dešava tako često, jer ima parova koji su se rano osamostalili i ne dozvoljavaju da im bilo ko „popuje”, pa se venčavaju samo u prisustvu kumova ili najbližih članova porodice. Ali, u većini manjih mesta i sela mladenci su prinuđeni da se povinuju željama starijih, pa se događa da im se najlepši dan pretvori u najgoru noćnu moru!

Moja poznanica Jelena je u jednom selu u istočnoj Srbiji sa 19 godina odlučila da se uda za Stefana, a brigu o organizaciji svadbe je preuzela njena baka, koja se inače nalazi na privremenom radu u Austriji. Elem, baka je odlučila da finansira veselje, a mladencima je uskratila pravo glasa. Tako je mimo njihove volje napravljena svadba od 600 ljudi, pod šatorom, sa takvim običajima koji su mladu i mladoženju toliko umorili da su se na kraju večeri zapitali zašto im je sve to trebalo.

– Mi smo želeli da se venčamo skromno i novac namenjen za svadbu iskoristimo za odlazak na neko lepo putovanje. Ali, baka to nije dozvolila, rekla nam je da moramo da pravimo svadbu takvog „glomaznog” tipa da nas komšije i prijatelji ne bi ogovarali. Desetine hiljada evra su potrošene na organizaciju, sređivanje nezavršene kuće, popločavanje dvorišta za šator, muziku, poklone za goste... Ni moj muž ni ja se nismo osećali nimalo prijatno, a trebalo je da se pozdravimo i poljubimo sa više od 600 zvanica, od kojih više od polovine nismo ni znali ko su – kaže Jelena.

Čudnih zahteva rodbine uvek ima na pretek. Naslušala sam se silnih priča prijateljica i poznanica o tome šta su sve bile prinuđene da urade samo da ne bi nikog uvredile. Neke su pristale na svadbu od tri dana, gde su svaki dan morale da menjaju boju venčanice, sa osmehom sede na čelu stola i svaki čas se slikaju sa gostima kojima ne znaju ni ime. Druge su morale da progutaju knedlu u grlu i prećute to da im nimalo nije prijatno da ceo dan slušaju glas pevačice koja nema nimalo sluha samo zato što njihov ujak obožava njenu muziku i insistirao je da baš ona peva, a neke da se posle svadbe u večernjim satima u njihovom dvorištu organizuje takozvana igranka gde bi došli žitelji okolnih mesta da vide ko se kako veseli, ko je šta obukao, ko daje najviše para muzici, da li su roditelji mladenaca u dobrim odnosima... Verovatno da nije lako odupreti se željama ljudi iz najbližeg okruženja. Ali, mislim da je mnogo gore dozvoliti da vam neko zbog svojih hirova upropasti najlepši dan u životu. Samo hrabro!