Законом против истине

Од нашег сталног дописника 
Бањалука, 8. децембра – Предложене измене и допуне Кривичног закона Босне и Херцеговине – у делу који се односи на изазивање националне, расне и верске мржње, раздора и нетрпељивости – апсолутно су, са становишта струке, скандалозне, изјавио је нашем листу председник Адвокатске коморе Републике Српске бањалучки адвокат Јован С. Чизмовић.

Изменама и допунама Кривичног закона БиХ предвиђено је да онај ко изазива националну, расну и верску мржњу, раздор или нетрпељивост „порицањем, умањењем или одобравањем злочина холокауста, геноцида или злочина против човечности утврђених од стране домаћег или међународног суда, казниће се казном затвора у трајању од шест месеци до пет година“. Ко ово дело почини злоупотребом свог положаја или овлашћења казниће се од једне до 10 година затвора. Ако, услед наведеног кривичног дела, дође до „нереда, насиља или других тешких последица за заједнички живот конститутивних народа и осталих” у БиХ, „починилац ће се казнити казном затвора најмање три године“.

„Овде је реч о неприродном интегрисању два различита кривична дела. Посебно је интригантан део који се односи на кажњавање умањивања размера холокауста, геноцида и злочина против човечности, утврђених судским пресудама. Усвајање ове одредбе практично би значило да се никаква нова сазнања о размерама наведених злочина не би смела објавити. Питање је да ли би и адвокати, на основу њих, могли да уложе ванредне правне лекове на основу којих би њиховим клијентима биле умањене казне или би, можда, били и ослобођени. Једном речју, судском пресудом забрањује се трагање за истином”, рекао је Чизмовић.

Он упозорава и на став којим се прети казном од најмање три године затвора ако услед наведених дела дође до „нереда, насиља или других тешких последица за заједнички живот конститутивних народа и осталих” у БиХ. „Сви знамо да су разне бошњачке невладине организације, као ’Жене жртве рата’, инструментализоване од стране бошњачких политичара. Ако би се објавио било који нови податак који умањује злочин, оне могу изаћи на протест и направити нереде. На основу тога било који историчар или новинар могао би да буде осуђен на најмање три године затвора. Ово је неспојиво са начелом истине, које се уважава у свим демократским и правно уређеним државама”, нагласио је наш саговорник.

Да су ове измене и допуне усвојене, наш лист не би могао да објави исказе Исмета Ханџића, Мирзета Смајића и Беге Салиховића, које су 24. септембра 1995. године дали Одељењу безбедности Команде Другог корпуса Армије Републике БиХ, на чијем челу је био пуковник Мехмед Жилић. Овај исказ је обележен ознаком „Војна тајна – строго поверљиво”.

Ханџић и Смајић су дали готово истоветне исказе о пробоју сребреничких Бошњака у јулу 1995. године. Обојица су навели да је у колони било око 15.000 људи и да су, пробијајући се према слободној територији, водили борбе са Војском Републике Српске. Ханџић је навео и да је видео „по мојој процени, преко две хиљаде лешева које нико није ни покушао да сабере на једно место, а камоли да сахрани”. Такође, рекао је да је „целим путем све до Веље главе наилазио на лешеве који су у фази распадања”.

Да Бошњаци нису били голоруки, сведочи Салиховићева изјава да су, у једном окршају, припадници Армије БиХ узвратили на паљбу и „приморали четнике на повлачење”. Сличну причу у „Дневном авазу“ је 10. јула објавио новинар овог листа Адмир Малагић, који се 1995. године пробијао према Тузли. Он је навео да је у борбама код Каменичког брда око њега било „стотине мртвих и рањених”.

Наш лист поседује и изјаве које су Мехмед Нукић и Енвер Бехтић, после хапшења у Србији, дали 10. контраобавештајној групи Војске Југославије 15. јула 1995. године. И овај документ је означен као војна тајна. Они су рекли да је из Поточара, према њиховој процени, „кренуло између три и пет хиљада наоружаних припадника 28. дивизије Армије БиХ”. Такође, казали су да су напред ишле елитне јединице задужене за пробој линија Војске РС. „Посебно је наређено да се ВРС не сме предати ниједан припадник Муслиманске војске”, изјавили су Нукић и Бехтић.

На крају, вреди подсетити да су сви званичници Републике Српске прихватили пресуду Међународног суда правде у Хагу према којој је на подручју Сребренице почињен геноцид над Бошњацима. Али, и даље је споран број страдалих у геноциду. Бошњаци и бројне невладине организације говоре да је стрељано око осам хиљада људи. Да је било стрељања, нико у Републици Српској више не негира. Али, и даље је спорно колико је људи стрељано, а колико их је погинуло у борбама током пробоја. Бројку од осам хиљада страдалих негира и Истраживачко-документациони центар из Сарајева. Према његовим подацима, у Сребреници је у јулу страдало укупно 6.975 људи, а као страдали воде се и лица која су на списку несталих.