Песничка једначина интиме

Од претходне збирке Живот на разгледници (2003), најновији рукопис Ане Ристовић (1972) минималистичког наслова Око нуле, разликује се баш онолико колико првопоменута збирка од Забаве за доконе кћери (1999), а ова опет од претходних. Најпре у формално-језичком и композиционом смислу, а онда и у погледу основног поетског тоналитета, темперамента, донекле тематике, али много више основних поступака којим се сугерише један посебан меланхолнично-иронијски поглед на свет. Виђен, дакако, женским очима које не узмичу од "баналности бележења свакодневице" и веристички обликованих ситуација – да би се из сваке појединачне песме-приче коначно у читаоцу искристалисала свест о посебним "жанровима песимизма". Чак и онда када није реч о путопису или есеју, које чине синкретички оквир ауторкине претходне књиге.

Посебност збирке Око нуле јесте њена чвршћа уређеност у три циклуса, математичким језиком означеним као оно што је мање или веће од нуле: "–0", "О" и "+О", а основни регистар је елегичан, на моменте и резигнирајући, обележен стрепњом, страхом и неизвешношћу. Упркос најизразитијој тежњи да се наративним стилом попише инвентар ситница које утичу на егзистенцијалну промену и свођење рачуна лирске јунакиње, која је негде увек "око нуле", дакле у потрази за просевима смисла и пуноће.

Песме сва три циклуса имају у поднаслову одредницу "страх од....нечега", што је добар поетички сигнал за каналисање очекиваног смисла, чак и онда када нас он у извесном смислу изневери. Ако се страхови од природе, страхови од краја програма, од компјутера, од мушкарца, од жене, списатељског брака – схвате не само као метафоре оног примарног страха од себе, односно стања у коме се најзад појављује "страх од губитка страха" већ и као буквално, животно и психолошко искуство које је на неки начин блиско свакој жени Ристовићкиних година и статуса, добићемо различите могућности тумачења.

А оно је у дослуху са естетизовањем свакодневице, што носи са собом ризик (ауто)биографског изношења приватног или полуприватног искуства, које се отеловљује у песми као имагинативној језичкој структури. У том смислу, профињена иронија, еротичност и мултикултурална прожимања слике о себи и слике о другом, као и  честе литерарне реминисценције од којих су неке биле препознатљиве, а неке сасвим скривене – као да делимично изостају у овој књизи Ане Ристовић. Премда се Око нуле – у извесним, посебно формалним аспектима песме дугог стиха, својеврсне поетске сторије – прибижавају управо њеној запаженој и награђеној збирци Забава за доконе кћери.

Горчина и губитак илузија у појединим текстовима из последње збирке сугестивно утичу на читаоца онда када имају метафоричко-симболичку поенту, упечатљиве слике и неку врсту унутарње динамизације говора. Тако се у једном броју песмама управо одвија права измена унутрашњих, готово приповедних говорних чинова: од "ја" субјекта, преко разговорног (квази) дијалошког "ти", до неутралне, дескриптивне ситуације у трећем лицу.

Међутим, као да ефекат овакве "прозаизације" поетског стиха не даје увек једнаке резултате. У песми "Тако светло, тако тамно" (страх од залуд) алегоријско-симболички потенцијал приче о животу једног "средовечног, перспективног" песника једноставно се губи у мноштву недовољно селектованих детаља и сасвим неубедљивој поенти. С друге стране, изванредне примере поетске истанчаности налазимо нпр. у "Тупој песми" (страх од деменције), "Леп поглед" (страх од рутине), "Где те нема" (страх од одсуства), као и у оним текстовима које највише "подражавају" страхове од ониричког сусрета и разговора са оцем, песником.

Притом, Ристовићев мотив хладне траве игра кључну улогу у симболичком, али не и патетичном уздизању лирске јунакиње до раја, до простора оностраног: "Јер, коначно – као некада давно, уместо тебе, дише/ неко други. А хтео би, ако си већ травњак, да по теби/ неко хода и каже: ово је неравна површина./ Поравнај се.   /Буди другачији, бољи. Буди мекши, сличнији рају,/ којем погодује чиста, непрегледна равница" ("Без облака", страх од губитка страхова).

Управо последње песме ове збирке указују на аутентичну егзистенцијалну промену у свести и емотивном поетском свету Ане Ристовић, као и у проширивању граница формалног, а посебно занимљивог експерименталног дискурса (песма формирана као лудистичка фантастична игра "Укрштене речи" (страх: где ме има, где ме нема"). У том смислу, ову поетску књигу Ане Ристовић о страху, можда баш оном темељном – страху од смрти – доживљавамо најпре као прелаз од песама невиности ка поезији зрелости.

Бојана СТОЈАНОВИЋ ПАНТОВИЋ

-----------------------------------------------------------

Бела бука
(Страх од краја програма

У роману Дона Делила Бела бука
једна жена дневну дозу мале среће
тражи у добро снабдевеном супермаркету,
а сваке вечери конзумира лек
против страха од смрти:

Кажу – нема мучнине, црвенила коже,
вртоглавице и губитка апетита,
једина контраиндикација је
бескрајна, непомична, слепа
везаност за телевизор.

Јер смрт је у ствари одсуство слике,
бела бука, екрански снег
по којем нико не хода, и зато
толико шушти, из чистог очајања.

Јер мртав си,
ако немаш праве информације
пре него што се све већ деси.

Јер мртав си одавно,
чак и ако информацију о њој,
сопственој смрти,
добијеш тек постхумно.