Шпанци са странцима у Лондону

Један од најбољих десних бекова данашњице Мађар Ласло Нађ (28) неће играти за своју репрезентацију на Европском првенству за рукометаше. Робусни играч је као разлог за одбијање да се придружи националној селекцији навео жељу да се одмори и да више времена проведе с породицом. Међутим, између редова ове вести јасно може да се прочита да је Нађ преломио и да је између Мађарске и Шпаније изабрао другу опцију!

Наиме, леворуки тобџија одавно је добио понуду Шпанске рукометне федерације да игра за „црвену фурију”, у чијој лиги, бранећи боје Барселоне, наступа од 2001, када је дошао из ПИК Сегеда. Уколико се овај међурепрезентативни трансфер реализује биће само један у низу када је рукомет у питању, а у последње две године трећи велики у којем су Шпанци страна која „купује”. Наиме, прописи Светске рукометне федерације (ИХФ) дозвољавају да један играч током каријере наступи за више репрезентација будући да је једини услов да од последње званичне утакмице за претходну селекцију прође најмање три године.

У случају Ласла Нађа он би био „слободан” 21. јуна 2012. јер је последњи меч за Мађаре одиграо 21. јуна ове године против Словачке у квалификацијама за шампионат Старог континента у Аустрији. То се у сваком случају уклапа у визију Шпанаца који су се јасно и гласно намерили на злато на Олимпијским играма у Лондону августа 2012. С обзиром да су им полако али сигурно почели да мањкају врхунски играчи, понајвише због великог броја странаца у домаћем шампионату, схватили су да им је за остварење поменутог циља потребно нешто више од домаћих играча. Решење су нашли на страном тржишту.

Тако је Шпанија, која је једино „злато” на великом такмичењу освојила 2005. на Светском првенству у Тунису (ово јој је уједно и једина светска медаља а поред ње има и по три европска сребра и олимпијске бронзе) почела да „најми” неке од најбољих светских играча, као што је уосталом радила и раније. Подсећања ради за њу су играли Талент Душебајев, Андреј Шчепкин...

Темељ за Лондон ударили су почетком 2008. када је обелодањено да је наш некадашњи репрезентативац Арпад Штербик (30), најбољи светски играч у избору ИХФ 2005, постао „Шпанац”, чиме је и званично решена енигма око његовог одбијања да брани за нас. Дугогодишњи голман Сјудад Реала (дошао у овај клуб 2004. из мађарског Веспрема) последњи пут бранио је за наш државни тим на Европском првенству у Швајцарској 2006, а за нову селекцију дебитовао је 1. новембра ове године мечом против светског и олимпијског првака Француске (23:23).

С Штербиком на голу Шпанци су одбрану учинили готово гранитном, па су се одмах бацили у проналажење нападача. Тананост на бековским позицијама прво су појачали ангажовањем Сергеја Рутенке (28), врсног левог бека који је већ показао да је слаб на примамљиве понуде других репрезентација, поготово ако игра и у њиховој лиги. Репрезентативну каријеру почео је у Белорусији у чијем је главном граду Минску рођен. Ипак, недуго после преласка у Горење, а потом и Цеље почео је да брани боје Словеније, чији је годинама био један од најбољих играча, а увек најбољи стрелац. Најубојитији играч ЕП у Швајцарској 2006. (51 погодак) последњи пут играо је за Словенце на СП у Немачкој 2007, а преласком из Цеља у Барселону промена и националних боја била је само питање дана. То је озваничено истог дана као и у Штербиком случају 27. јануара 2008, с тим што ће Рутенка за Шпанце стећи право да заигра 30. јануара 2010, дан пре краја Европског првенства у Аустрији.

Трећа транша у овом шпанском послу сасвим извесно биће Ласло Нађ. С овом тројицом „најамника” и са солидним снагама из домаћих редова Шпанија ће, готово сигурно, још неко време остати у врху светског рукомета. Међутим, тешко је отети се мишљењу да би, да није било инфузије са стране, врло запала у кризу.

Такође, оно што највише боде очи у овом случају је још један доказ да када нека земља одлучи да без капи зноја дође до врхунског играча постојећи прописи јој омогућавају да то и оствари. Највећу жртву, јасно је свима, подноси држава која има „одличну робу”, а при том делимично и због своје кривице дође у ситуацију да су јој дојучерашње узданице окрећу леђа. На жалост у ту групу спада и Србија која је само у последње три године изгубила Арпада Штербика (Шпанија), Данијела Шарића (БиХ), Ненада Пуљезевића, Николу Еклемовића и Милорада Кривокапића (Мађарска), Бојану Поповић и Катарину Булатовић (Црна Гора)...

Ново Бојичић