Сам против свих

Као метеор прелетео је шаховским небом, обележио једну епоху и ишчезао унеповрат.

На Међузонском турниру у Порторожу (1958) први пут на међународној сцени. Голобради дечак смушен помало, гледа у страну, не у саговорника, залутао. Речи његовог секунданта да ће он, Фишер, да се пласира међу првом шесторицом, препричавају се као добар виц. То се ипак догодило, а проћи ће само четири године и на следећем међузонском турниру победиће надмоћно испред најбољих шахиста света. Годину дана пре тога, на бледском турниру, експлозија: Фишер против водећих совјетских велемајстора Таља, Петросјана, Кереса, Гелера 3,5:0,5. Победио је шампиона Таља и рекао: „Овога пута није ми умакао”. Узбуна! Ханибал је пред вратима. Осамнаест му је година, тек ће да порасте.

Чудо? Чудо ће доћи. Мечеви кандидата за првака света: Фишер – Тајманов 6:0, Фишер – Ларсен 6:0, Фишер – Петросјан 6,5:2,5. Бивши првак Смислов упозорава: „Последња линија одбране је попустила”. Као Александар против персијског царства. Совјетска шаховска тврђава је пала: Фишер – Спаски, меч за шампионску титулу, Рејкјавик (1972) 12,5:8,5. Памте то шахисти и дугују му захвалност, и ови, и они будући. Јер, дошло је време да Фишеров бунт против тога што су у Америци шахисти парије у односу на играче голфа донесе резултате. Налог Совјетског шаховског савеза да напусти меч пошто Фишер није дошао на прве две партије, Борис Спаски није прихватио. Наградни фонд у Рејкјавику није био ловоров венац и пар хиљада рубаља, као до тада, већ неколико стотина хиљада долара. И тако, Рејкјавик је означио крај Фишеровог шаховског, а ево сад и животног пута. Јер, о тако названом „реванш мечу” између Фишера и Спаског, две деценије касније, биће запамћени само вожња фијакером преко Теразија, Ивкова слава у Светом Стефану и наградни фонд од пет милиона долара.

Нешто је тињало у Фишеру, нешто је повукао из детињства у Бруклину. Увек сам. Сам против свих. Чак и после тријумфалног дочека у Њујорку, после освајања шампионске титуле, остао је непомирљив према средини из које је поникао. Аплаузом из Токија поздравио је рушење две зграде Трговинског центра у Њујорку. Тражио је да Американци оду одакле су дошли и врате отете територије Индијанцима. Јевреје оптужује за све и свашта.

На својим првим корацима у шаху био је препуштен сам себи. Цео турнир у Порторожу провео је у истом џемперу. Први шаховски уџбеник који је имао у рукама био је на руском језику. Ни ветар у леђима, ни браво момче, наш си, а на другој страни Петросјан, Корчној, Спаски, Таљ... неговани и мажени.

Је ли то то? Али, где је веза, где су корени његовог мањка самопоуздања? Јер, то је Фишер, то је он: шаховски таленат до неба, за таблом не боји се ни бога, ни батина, али несигуран у себе, не жели да стане на црту! На Међузонском турниру у Тунису (1967) неколико пута одлазио је и враћао се на турнир. Чиновник америчке амбасаде упозорио га је: „Ви овде представљате Сједињене Државе”. „Ја представљам себе”! Одбрусио је и залупио вратима. И напустио је турнир. Тако је почело. Завршило се у Београду кад је поцепао хартију – упозорење америчке амбасаде да напусти земљу која је под санкцијама. Судар са аветима прошлости и сопственим страховима одвели су га у изолацију и изгнанство. Проналазио је различите изговоре да избегне обрачуне на табли, иако је у томе велики као планина: против фотографа, телевизије, да се онемогуће они који прво запишу, па онда повуку потез, поставио је неприхватљиве услове и меч са Карповом за шампионску титулу није одржан... Па и новцем је условљавао учешће на такмичењима, а није „нумизматичар”. Није. Јер, могао је, а није се машио да га узме. Кад му је фирма у Америци понудила да рекламира електричне апарате за бријање, одбио је, рекао је да се брије жилетима.

Другачији, непоновљив. Вратио се међу облаке, одакле је и дошао. Био и остао миљеник шахиста целог света. Због своје безрезервне посвећености шаху и трагова које је оставио у овој древној игри.