Sam protiv svih

Kao meteor preleteo je šahovskim nebom, obeležio jednu epohu i iščezao unepovrat.

Na Međuzonskom turniru u Portorožu (1958) prvi put na međunarodnoj sceni. Golobradi dečak smušen pomalo, gleda u stranu, ne u sagovornika, zalutao. Reči njegovog sekundanta da će on, Fišer, da se plasira među prvom šestoricom, prepričavaju se kao dobar vic. To se ipak dogodilo, a proći će samo četiri godine i na sledećem međuzonskom turniru pobediće nadmoćno ispred najboljih šahista sveta. Godinu dana pre toga, na bledskom turniru, eksplozija: Fišer protiv vodećih sovjetskih velemajstora Talja, Petrosjana, Keresa, Gelera 3,5:0,5. Pobedio je šampiona Talja i rekao: „Ovoga puta nije mi umakao”. Uzbuna! Hanibal je pred vratima. Osamnaest mu je godina, tek će da poraste.

Čudo? Čudo će doći. Mečevi kandidata za prvaka sveta: Fišer – Tajmanov 6:0, Fišer – Larsen 6:0, Fišer – Petrosjan 6,5:2,5. Bivši prvak Smislov upozorava: „Poslednja linija odbrane je popustila”. Kao Aleksandar protiv persijskog carstva. Sovjetska šahovska tvrđava je pala: Fišer – Spaski, meč za šampionsku titulu, Rejkjavik (1972) 12,5:8,5. Pamte to šahisti i duguju mu zahvalnost, i ovi, i oni budući. Jer, došlo je vreme da Fišerov bunt protiv toga što su u Americi šahisti parije u odnosu na igrače golfa donese rezultate. Nalog Sovjetskog šahovskog saveza da napusti meč pošto Fišer nije došao na prve dve partije, Boris Spaski nije prihvatio. Nagradni fond u Rejkjaviku nije bio lovorov venac i par hiljada rubalja, kao do tada, već nekoliko stotina hiljada dolara. I tako, Rejkjavik je označio kraj Fišerovog šahovskog, a evo sad i životnog puta. Jer, o tako nazvanom „revanš meču” između Fišera i Spaskog, dve decenije kasnije, biće zapamćeni samo vožnja fijakerom preko Terazija, Ivkova slava u Svetom Stefanu i nagradni fond od pet miliona dolara.

Nešto je tinjalo u Fišeru, nešto je povukao iz detinjstva u Bruklinu. Uvek sam. Sam protiv svih. Čak i posle trijumfalnog dočeka u Njujorku, posle osvajanja šampionske titule, ostao je nepomirljiv prema sredini iz koje je ponikao. Aplauzom iz Tokija pozdravio je rušenje dve zgrade Trgovinskog centra u Njujorku. Tražio je da Amerikanci odu odakle su došli i vrate otete teritorije Indijancima. Jevreje optužuje za sve i svašta.

Na svojim prvim koracima u šahu bio je prepušten sam sebi. Ceo turnir u Portorožu proveo je u istom džemperu. Prvi šahovski udžbenik koji je imao u rukama bio je na ruskom jeziku. Ni vetar u leđima, ni bravo momče, naš si, a na drugoj strani Petrosjan, Korčnoj, Spaski, Talj... negovani i maženi.

Je li to to? Ali, gde je veza, gde su koreni njegovog manjka samopouzdanja? Jer, to je Fišer, to je on: šahovski talenat do neba, za tablom ne boji se ni boga, ni batina, ali nesiguran u sebe, ne želi da stane na crtu! Na Međuzonskom turniru u Tunisu (1967) nekoliko puta odlazio je i vraćao se na turnir. Činovnik američke ambasade upozorio ga je: „Vi ovde predstavljate Sjedinjene Države”. „Ja predstavljam sebe”! Odbrusio je i zalupio vratima. I napustio je turnir. Tako je počelo. Završilo se u Beogradu kad je pocepao hartiju – upozorenje američke ambasade da napusti zemlju koja je pod sankcijama. Sudar sa avetima prošlosti i sopstvenim strahovima odveli su ga u izolaciju i izgnanstvo. Pronalazio je različite izgovore da izbegne obračune na tabli, iako je u tome veliki kao planina: protiv fotografa, televizije, da se onemoguće oni koji prvo zapišu, pa onda povuku potez, postavio je neprihvatljive uslove i meč sa Karpovom za šampionsku titulu nije održan... Pa i novcem je uslovljavao učešće na takmičenjima, a nije „numizmatičar”. Nije. Jer, mogao je, a nije se mašio da ga uzme. Kad mu je firma u Americi ponudila da reklamira električne aparate za brijanje, odbio je, rekao je da se brije žiletima.

Drugačiji, neponovljiv. Vratio se među oblake, odakle je i došao. Bio i ostao miljenik šahista celog sveta. Zbog svoje bezrezervne posvećenosti šahu i tragova koje je ostavio u ovoj drevnoj igri.