Тениски двобоји кошаркаша и рукометаша

Главно обележје шабачког спорта некада су били рукометаши Металопластике – двоструки прваци Европе, седмоструки шампиони Југославије и четвороструки освајачи националног Купа. Захваљујући њиховим резултатима деведесетих година прошлог века Шабац је великим словима уписан на рукометној мапи Европе, па и не чуди што рукометаши из овог града добили епитет „шабачки ванземаљци”! Тринаест трофеја у само осам година је подвиг који, готово сигурно, никада нико неће поновити. Нити Металопластика, нити било који други наш рукометни клуб.

Један од чланова те чувене генерације је Ђорђе Рашић. Од поменутих трофеја није освојио само титулу првака Европе 1985. Био је у на служењу војног рока!

Овај некада одличан бек у спорту је такорећи читав свој живот. Његовим стопама кренула су обојица синова – старији Александар, тренутно кошаркаш убедљиво најуспешнијег домаћег клуба Партизана и млађи Давид, члан Рукометног клуба Колубаре.

– Само супруга Снежана није активно у спорту. Додуше, будући да живи с нама тројицом може се слободно рећи да је и она годинама постала сто одсто спортски лик – каже глава породице Рашић, само једне у низу породица у Србији у којима су спортска љубав и дар пренети с колена на колено.

Ђорђе напомиње да су супруга и он свесно усмерили синове у спорт у жељи да их, пре свега, одвоје од улице.

– С обзиром на то да сам из играчких вода одмах упловио у тренерске цео живот радно место ми је у спортској хали. Синови су често долазили код мене на посао и ту су први пут дошли у контакт са спортом, који су, било је очигледно одмах заволели. Некако је било нормално да када су стасали за то одмах почну и да тренирају.

Иако је рукомет „његов спорт” Ђорђе је синове прво усмерио на кошарку. И то не случајно. Мало је познато да је његова прва спортска љубав била управо кошарка.

– Почео сам да тренирам кошарку, а као великог талената Црвена звезда ме је довела већ као кадета и прикључила ме вршњацима међу којима је био и Зоран Славнић. Међутим, много су ми недостајали породица и Шабац тако да сам после само 15 дана напустио Београд и вратио се у родни град. По повратку „бацио” сам се на рукомет који је у том тренутку био много популарнији у Шапцу од кошарке – напомиње Ђорђе и додаје – Александар и Давид су се, попут мене, прво опробали у кошарци. Одмах се видело да Александру овај спорт много више лежи него Давиду. Када је то постало толико очигледно посаветовао сам Давида да се окуша у рукомету. Послушао ме је што се касније показало као одличан потез.

Снежани и Ђорђу је основни циљ био да им синови бављењем спортом здраво одрастају. Ипак, временом су увидели да све постаје много озбиљније. Поготово је то Ђорђу, као професионалном тренеру, било јасно.

– Када сам видео да су обојица талентовани настојао сам да им, колико могу, помогнем да постану врхунски играчи. Пре свега саветима које могу да добију само од некога ко је све то прошао. Иначе, када спорт престане да буде хоби и постане професионална обавеза много тога се промени. Како у животу спортисте тако и у животу родитеља. Пут од првих спортских корака до професионалних вода је мукотрпан и захтева огромно одрицање. Супруга је поднела највећи терет. Мене су мало-мало тренерски ангажмани одводили ван Шапца. С друге стране Снежана је пословно везана за Шабац, тако да је увек била и на располагању њима двојици – истиче Ђорђе и додаје да је можда и најстресније када се дете први пут одвоји од куће – Александар је већ као клинац отишао у ФМП. У почетку нам је било много тешко, поготово Снежани, будући да су мајке много више везане за децу. Стално је размишљала како се сам сналази, а сваки пут када смо се враћали из посете Александру у Београду била је потресена. Срећом да са Давидом то нисмо прошли јер је Шабац напустио с тек 21 годином.

Упркос томе што су Александара и Давида професионалне обавезе одвојиле од родитељског дома у Шапцу породица Рашић и даље покушава да што више буде на окупу.

– Не пропуштам ниједну њихову утакмицу, поготово сада када сам тренутно без ангажмана. И супруга, у зависности од обавеза, покушава да ме прати. Деси се да у току недеље више времена проведемо по разним дворанама широм Србије него у Шапцу, а често смо били уз Александра и када је играо у иностранству. Наравно после сваке утакмице заједно је коментаришемо. Александар много лакше прима сваки мој савет и готово увек се сложимо. За разлику од њега Давид је својеглав. Да бих му на нешто, када је игра у питању, скренуо пажњу морам да применим тактику. Иначе, моменти непосредно после самих мечева су једини када причамо о спорту. У осталим заједничким тренуцима спорт је забрањена тема.

Ђорђе истиче да између синова постоји огроман ривалитет само када је тенис у питању. Наиме, међусобни окршаји у току летњих пауза полако али сигурно су постали традиционални.

– Када су паузе између два првенства окупимо се сви у Шапцу. Сви волимо да играмо тенис, али су међусобни дуели Александра и Давида нешто посебно. Обојица су „алергични” на поразе, а пред сваки окршај се кладе. Свађа у току меча је постала уобичајена појава, а у њој предњачи Давид будући да стално губи јер је и даље лошији у тенису од Александра. Наравно, узавреле страсти се смире одмах по завршетку дуела.

Ђорђе на крају каже да је поносан на своје синове, не само због тога што су постали успешни спортисти већ и зато што важе за добре и примерне момке.

– Циљ свих родитеља требало би да буде да их деца надмаше. Мислим да су моји синови већ сада мене надмашили без обзира на то што и даље нису освојили све што сам ја освојио. У сваком случају најбитније ми је да су постали добри људи. И то не кажем само ја већ и сви који су их упознали – закључује Ђорђе Рашић.

-----------------------------------------------------------

Породична ризница за сада броји 24 трофеја

Породица Рашић је до сада освојила укупно 24 трофеја. Отац Ђорђе (рођен 10. фебруар 1958) је и даље најуспешнији члан породице. Као играч с рукометашима шабачке Металопластике освојио је седам шампионата Југославије (1982, 1983, 1984, 1985, 1986, 1987, 1988), четири национална Купа (1980, 1983, 1984, 1986) и један трофеј првака Европе (1986). Као тренер окитио се „дуплом круном” с подгоричком Будућности (1995) и националним Купом (1999) и Купом градова (1999) с крушевачким Напретком.

На другом месту је старији син Александар (16. март 1984), тренутно играч Партизана. До сада је дошао на пола очевог пута по броју трофеја. С кошаркашима ФМП-а освојио је Јадранску лигу (2004) и два Купа (2005. и 2007). Куп Турске је освојио с Ефесом (2007), а првенство Немачке (2008) с Албом. У сезони 2008/2009 с Партизаном освојио „триплу круну” – првенство, Куп и Јадранску лигу.

Млађи син Давид (4. новембар 1986) до сада није освојио ниједан трофеј, а прилику да породици донесе 25 пехар имаће ове сезоне будући да брани боје рукометаша лазаревачке Колубаре, која је велики фаворит за трофеје на домаћој сцени .

-----------------------------------------------------------

Један Рашић отишао из Звезде, други дошао

Ужа породица Рашић броји још једног члана. Реч је о сину рођеног Ђорђевог брата Војина Милану (16. мај 1987) који од ове године игра за рукометаше Црвене звезде. Занимљиво је да је прошле године за „црно-беле” наступао његов брат од стрица Давид, који је летос појачао редове Колубаре. Обојица су, иначе, поникла у Металопластици.

Ново Бојичић