Није морао да умре

– Отишао је да нађе спас, а они су га оставили за сутра – палећи цигарету једну за другом, у црнини, тихо и испрекидано Љубица Павловић завршава реченицу.

После сваке изговорене речи застаје, а после дубоког уздаха који јој се потом отме, објашњава да не размишља да ли би њена љубав, њен животни сапутник, њен Милош (46), после операције живео два, пет или недељу дана. Важно јој је само, тихо вели, да јој неко од доктора објасни зашто Милош није оперисан 9. јануара. А требало је. Морало је. Било је договорено. Да ли би, да је све било како је планирано, данас био жив. Питање остаје без одговора, у ваздуху, као опомена...

– У последње време Милош се много мучио – започиње Љубица. – Борио се последњих година са ангином пекторис. Све је теже дисао, а почетком децембра стање му се нагло погоршало. Отишао је у Ургентни центар код доктора Миодрага Дикића који му је за 17. децембар заказао преглед крвних судова срца. Свакодневно је имао нападе које је, донекле, смиривао нитроглицерином. Не могавши да издржи, 10. децембра у поноћ поново се јавио др Дикићу.

По савету доктора Милош је, исте вечери, отишао у Ургентни центар. Урађен му је ЕКГ преглед, узета му је крв на анализу… Лекари сумњају да је преживео инфаркт. У извештају др Бранка Срећковића, написаном сутрадан ујутру, пише да се пацијент налази у веома тешком стању и да је неопходно што пре урадити операцију.

Љубица и Милош су некако дочекали и тај 17. децембар 2007. и преглед крвних судова. Резултати показују да су све артерије зачепљене готово сто одсто. Став доктора био је јединствен: неопходно је што пре извршити операцију и уградити бај-пас. У супротном…

– Доктор Дикић се одмах ангажовао да Милоша смести у болницу. И он нам је, пошто је погледао резултате, рекао да је Милош у изузетно лошем стању и да не сме да напушта болницу пре него што се уради операција. Два сата пошто смо дошли у болницу, Милоша смештају на клиничко одељење Интерне „Б”, а убрзо потом му „проналазе” кревет на кардиохирургији. Докторка која га је примила, после извесног времена, долази код нас и обавештава нас да се консултовала са начелником одељења др Миљком Ристићем и да јој је он рекао да Милош не може да буде оперисан наредних недељу дана јер му је убризган контраст „плавикс”. Објашњава нам и да нема потребе да Милош остаје у болници – болно се сваког тренутка присећа Љубица.

У отпусној листи која им је предата наведено је да се пацијент са клинике отпушта у „добром здравственом стању”. Није могла да верује… Милош свакодневно има нападе. Неколико дана трпи, па одлази код доктора Ристића који предлаже да се Милошу извади крв и утврди да ли је убризгани контраст ишчезао како би пацијент био оперисан.

– Професор Ристић нам је рекао да дођемо 8. јануара. Долазимо, а дежурна сестра нас обавештава да је Милош сутрадан на програму за операцију. Радовао се што ће бити оперисан на дан своје славе, светог Стефана. Био је убеђен да ће га он спасити – с тугом у гласу говори Љубица.

Целог дана Милоша су припремали за заказану операцију срца.

– Милош ме је назвао око осам ујутру. Рекао ми је да је истеран из кревета и да на ходнику чека операцију. Повремено му је, како ми је рекао, било дозвољено да седне на кревет. Око 14 часова, са сестром сам отишла у Ургентни центар да дочекам Милоша са операције. Затичем га како шћућурен на клупи чека операцију. Убрзо на ходнику срећем доктора Ристића који ми је рекао да је Милошева операција одложена за сутрадан. Ништа није објашњавао. На моје инсистирање, обећао је да ће га он оперисати – препричава Љубица.

Тога дана Милош ништа није јео, нити је примао терапију. Пошто јој се није јавио наредног јутра, Милошева супруга окреће број одељења кардиохирургије. Доктор Ристић јој саопштава да јој је супруг преминуо око пет сати ујутру. Шок. На њено питање да ли би Милош преживео да је оперисан претходног дана, доктор одговара: „Шта да вам кажем, вероватно би. Знате, он је био тако расположен и весео”.

У Љубичиним ушима, као ехо, још одзвањају докторове речи: „Вероватно би преживео да је на време оперисан”. И остају многа питања у ваздуху: немар, грешка, претрпане болнице, мале зараде лекара, свеукупни однос према људској муци... Сви одговори, ма какви били, неће Љубици вратити Милоша.