МИЛИЦА ЂИЛАС

Година која се ближи крају била је добра за трансатлантске односе. Упркос отвореним питањима попут поштовања људских права у затвору у Гвантанаму или тајних затвора ЦИА у Европи, ЕУ и САД сарађивале су у решавању низа проблема који су их раније делили. Најбољи пример је свакако сарадња у спречавању Ирана да дође до нуклеарног оружја, али треба поменути и усклађеност политике и наступа на Балкану, у Белорусији и Судану.

Без обзира на то, проценат Европљана који вођство САД у међународним односима сматрају пожељним све је мањи. Према овогодишњем истраживању јавног мњења у САД и ЕУ, које од 2002. спроводи German Marshall Fund, свега 37 одсто Европљана подржава америчко вођство у међународним односима (према 64 одсто 2002). Да није у питању само неповољно мишљење о политици председника Буша, показује чињеница да је проценат Европљана који позитивно оцењују политику америчког председника још нижи и износи свега 18 одсто. Жељу за дистанцирањем употпуњују подаци према којима тек мало више од половине грађана ЕУ сматра НАТО неопходним за безбедност њихове земље, док исто толико подржава независнији приступ безбедности и спољној политици ЕУ у односу на САД.

Са друге стране, велика већина Американаца и Европљана слаже се у погледу тога које су највеће претње на међународном плану – међународни тероризам, исламски фундаментализам, имиграција, ширење болести попут птичјег грипа на глобалном плану, растућа моћ Кине и насиље и нестабилност у Ираку. Ова сагласност, уз чињеницу да се у последње две године трансатлантски односи поправљају и негативно наслеђе сукоба у вези са интервенцијом у Ираку полако превазилази, упућује САД и ЕУ на сарадњу у борби против ових претњи.

Спремност Америке и Европе да сарађују није, међутим, једино што је потребно да би се у борби против глобалних  проблема успело. Убрзана прерасподела моћи и богатства од Европе ка Азији и бившем Совјетском савезу доводи до јачања утицаја Кине и Русије, а тиме и ограничавања глобалног утицаја САД, чак и када делује у сарадњи са ЕУ. Другим речима, постало је недовољно да се о нечему договоре само САД и ЕУ, што немогућност увођења економских санкција Ирану због противљења Русије и Кине добро илуструје.

Чињеница да Пацифик прети да постане значајнији од Атлантика наметнуће нове изазове трансатлантском партнерству. Оно што може ојачати сарадњу ЕУ и САД јесте приврженост одређеним вредностима, које ће недавна победа демократа у САД још више истаћи  – и Американци и Европљани већински су (иако Европљани више) привржени идеји подршке демократији у иностранству, опредељујући се при том такође већински (у САД, демократе много више него републиканци) за опције које искључују употребу силе. Такође, постоји трансатлантска сагласност око тога колико се смеју угрозити грађанске слободе у борби против тероризма, што представља брану владама да у овом контексту, рецимо, прислушкују телефонске разговоре.

Управо чињеница да нове силе не деле ове вредности разлог је због кога треба подржати сарадњу САД и ЕУ. Суштинска приврженост истим вредностима чини САД и ЕУ мање различитим међусобно него што је било која од њих слична Русији и Кини. Широм Африке и Латинске Америке, успех америчких и европских напора усмерених на решавање конфликата, спречавање геноцида и успостављање добре владавине све је неизвеснији због кинеске дипломатске и економске подршке проблематичним режимима. А ограничења права и слобода у контексту борбе против тероризма, која у САД и ЕУ поларизују политичке странке и грађане, не би у Кини имала великог одјека. Зато се, пре него што се обрадујете што Европљани окрећу леђа Американцима, запитајте да ли бисте желели да Кина буде једина светска сила?

Професор Факултета политичких наука