MILICA ĐILAS

Godina koja se bliži kraju bila je dobra za transatlantske odnose. Uprkos otvorenim pitanjima poput poštovanja ljudskih prava u zatvoru u Gvantanamu ili tajnih zatvora CIA u Evropi, EU i SAD sarađivale su u rešavanju niza problema koji su ih ranije delili. Najbolji primer je svakako saradnja u sprečavanju Irana da dođe do nuklearnog oružja, ali treba pomenuti i usklađenost politike i nastupa na Balkanu, u Belorusiji i Sudanu.

Bez obzira na to, procenat Evropljana koji vođstvo SAD u međunarodnim odnosima smatraju poželjnim sve je manji. Prema ovogodišnjem istraživanju javnog mnjenja u SAD i EU, koje od 2002. sprovodi German Marshall Fund, svega 37 odsto Evropljana podržava američko vođstvo u međunarodnim odnosima (prema 64 odsto 2002). Da nije u pitanju samo nepovoljno mišljenje o politici predsednika Buša, pokazuje činjenica da je procenat Evropljana koji pozitivno ocenjuju politiku američkog predsednika još niži i iznosi svega 18 odsto. Želju za distanciranjem upotpunjuju podaci prema kojima tek malo više od polovine građana EU smatra NATO neophodnim za bezbednost njihove zemlje, dok isto toliko podržava nezavisniji pristup bezbednosti i spoljnoj politici EU u odnosu na SAD.

Sa druge strane, velika većina Amerikanaca i Evropljana slaže se u pogledu toga koje su najveće pretnje na međunarodnom planu – međunarodni terorizam, islamski fundamentalizam, imigracija, širenje bolesti poput ptičjeg gripa na globalnom planu, rastuća moć Kine i nasilje i nestabilnost u Iraku. Ova saglasnost, uz činjenicu da se u poslednje dve godine transatlantski odnosi popravljaju i negativno nasleđe sukoba u vezi sa intervencijom u Iraku polako prevazilazi, upućuje SAD i EU na saradnju u borbi protiv ovih pretnji.

Spremnost Amerike i Evrope da sarađuju nije, međutim, jedino što je potrebno da bi se u borbi protiv globalnih  problema uspelo. Ubrzana preraspodela moći i bogatstva od Evrope ka Aziji i bivšem Sovjetskom savezu dovodi do jačanja uticaja Kine i Rusije, a time i ograničavanja globalnog uticaja SAD, čak i kada deluje u saradnji sa EU. Drugim rečima, postalo je nedovoljno da se o nečemu dogovore samo SAD i EU, što nemogućnost uvođenja ekonomskih sankcija Iranu zbog protivljenja Rusije i Kine dobro ilustruje.

Činjenica da Pacifik preti da postane značajniji od Atlantika nametnuće nove izazove transatlantskom partnerstvu. Ono što može ojačati saradnju EU i SAD jeste privrženost određenim vrednostima, koje će nedavna pobeda demokrata u SAD još više istaći  – i Amerikanci i Evropljani većinski su (iako Evropljani više) privrženi ideji podrške demokratiji u inostranstvu, opredeljujući se pri tom takođe većinski (u SAD, demokrate mnogo više nego republikanci) za opcije koje isključuju upotrebu sile. Takođe, postoji transatlantska saglasnost oko toga koliko se smeju ugroziti građanske slobode u borbi protiv terorizma, što predstavlja branu vladama da u ovom kontekstu, recimo, prisluškuju telefonske razgovore.

Upravo činjenica da nove sile ne dele ove vrednosti razlog je zbog koga treba podržati saradnju SAD i EU. Suštinska privrženost istim vrednostima čini SAD i EU manje različitim međusobno nego što je bilo koja od njih slična Rusiji i Kini. Širom Afrike i Latinske Amerike, uspeh američkih i evropskih napora usmerenih na rešavanje konflikata, sprečavanje genocida i uspostavljanje dobre vladavine sve je neizvesniji zbog kineske diplomatske i ekonomske podrške problematičnim režimima. A ograničenja prava i sloboda u kontekstu borbe protiv terorizma, koja u SAD i EU polarizuju političke stranke i građane, ne bi u Kini imala velikog odjeka. Zato se, pre nego što se obradujete što Evropljani okreću leđa Amerikancima, zapitajte da li biste želeli da Kina bude jedina svetska sila?

Profesor Fakulteta političkih nauka