Привредни раст стиже само из Европе

Раст привреде у транзиционој Европи, на средњи рок, биће спорији након кризе него пре ње. Процене ММФ-а су још грубе, али ипак индикативне: за Србију и Бугарску се очекује смањење стопе раста за преко два процентна поена. То значи да би Србија после кризе могла да оствари средњорочни раст тек од око 3,5 одсто, што је, из угла високе незапослености и ниских доходака, неприхватљиво.

Који су главни узроци смањења будућег темпа раста, те шта се може учинити да предвиђено успоравање раста буде мање?

Први узрок је, како показују анализе, очекивани нижи прилив капитала у транзиционе земље Европе у односу на период пре кризе. Други се односи на велики државни дефицит који се сада, током кризе, гомила и може да доведе до знатног јавног дуга.

Значајан, позитиван резултат европских интеграција – јесте и чврсто финансијско повезивање не само међу чланицама Европске уније, већ и са потенцијалним чланицама и суседима. Последица тога је економски рационалан ток капитала од развијене „старе” ка транзиционој Европи. И Србија је у пуној мери учествовала у овом процесу током двехиљадитих година. Позитиван резултат тога процеса био је да је транзициона Европа, користећи штедњу развијеног дела континента почела да га сустиже остварујући знатно бржи раст него развијена Европа. Оријентација Србије на Европу је стога пресудна и за њен будући привредни раст.

Компаративна анализа прилива капитала у Србију показује, међутим, да је тај прилив био знатно изнад просека транзиционе Европе. Порука је јасна, тај натпросечни прилив капитала неће се поновити након кризе.

Свака земља ће се борити да заузме што бољи положај, стога је за Србију кључно да убрза своје интегрисање у Европу и да на тај начин обезбеди додатни, неопходан доток стране штедње: кредита и инвестиција, са којима би могла да оствари прихватљиви привредни раст. Исто толико су важне и домаће реформе које треба да обезбеде стимулативно привредно окружење за раст производње – овога пута размењивих добара (за извоз и за конкуренцију увозу).

Србија је у свом приближавању ЕУ искористила једну шансу – финансијско интегрисање и резултирајући прилив капитала. Снажно је, међутим, промашила другу могућност – да се производно интегрише у Европску унију. То је циљ коме Србија треба да тежи. Будући раст, да би био одржив, мора бити генерисан из производње за извоз и оне која ће конкурисати увозу код куће. За то треба створити повољан амбијент, тј. спровести реформе – а то су углавном оне које треба да привуку страни капитал.

Курс динара је такође значајан чинилац окретања производње ка размењивим добрима и услугама. Прецењена валута, уз ограничен прилив капитала какав се очекује после кризе, може да доведе до дугог периода веома ниске стопе раста производње или чак стагнације. Контролисано реално смањење вредности динара је најмање болно решење – то не значи нестабилност валуте, већ само њено спуштање на одрживи, па према томе и стабилан ниво.

Знатан фискални дефицит током и непосредно после кризе, као и резултирајући велики јавни дуг представљају другу озбиљну кочницу будућем потенцијалном привредном расту у транзиционој Европи. Током следећих година, додатно смањивање јавне потрошње треба остварити растом учешћа јавних инвестиција и издатака на камате и знатним смањењем учешћа плата и пензија. С друге стране, 2011. је предизборна година, али и година у којој истиче уговор са ММФ-ом, те је могућ и обрнути сценарио – повећање плата и пензија и уопште потрошње.

Таква неодржива фискална позиција означила би Србију као земљу великог ризика. Макроекономска нестабилност је погубан амбијент за инвестиције, те утиче на осетно смањење потенцијалне средњорочне стопе раста привреде.

Да би се спречио такав развој догађаја и обезбедила одрживост јавних финансија, неопходан је чврст политички договор о нужним реформама јавне потрошње на средњи рок и, последично, договор о кретању јавних расхода и прихода – укупно и по основним елементима за период од неколико година. Како се ово већ до сада безуспешно покушавало буџетским меморандумом, треба размотрити увођење чвршћих, законских ограничења која би обезбедила да се договорени средњорочни оквир фискалне политике поштује. У основи, то би значило да се законом уведу фискална правила код нас, што се показало успешним у неким земљама које су биле суочене са неопходношћу знатног смањивања јавне потрошње и дефицита, закључује професор Петровић.