Рупел обмануо српске пензионере

Од нашег сталног дописника

Љубљана, 21. јануара – Да шеф словеначке дипломатије Димитриј Рупел није био искрен према домаћинима током званичне посете Београду 24. октобра 2007, када је изјавио да ће већ колико 27. новембра, током посете министра Расима Љајића Љубљани, почети „преговори о социјалном споразуму који ће бити закључени у најкраћем могућем року”, доказују подаци које је словеначко министарство рада открило „Политици”. Терезија Трупи, портпарол кабинета словеначке министарке Марјете Цотман, упозорава на кључан предуслов који још није испуњен (иако би то давно морао бити), како би преговоре о склапању социјалног споразума са Србијом одобрила влада премијера Јанеза Јанше. Сазнајемо да папир који недостаје – дугује Рупелово министарство спољних послова!

Мњење Рупеловог министарства насушно је за „међуресорска усклађивања” словеначког министарства рада с министарством спољних послова и министарством финансија на чијем је челу Андреј Бајук, некадашњи премијер, после чега се „стичу потребни услови” да словеначка влада размотри јесу ли ваљани темељи за покретање преговора са Србијом. Што се временског оквира тиче, „нема ограничења”, а у кабинету министарке Цотман очекују да ће „ускоро добити сагласност” министарстава спољног,као и финансија, за платформу око преговора о споразуму са Србијом. Онда следи „окончање унутрашњоправног поступка” који у овој фази није ни на почетку а што је био маневар којим је Цотманова 27. новембра у Љубљани одбила Љајићеву понуду да одмах парафира предлог споразума који је на сто ставила – Цотманова; ни ту није крај бирократским дриблинзима, јер ће се потом чекати на „потврду мандата” словеначких преговарача и „преговарачке платформе” у словеначком парламенту…

Укратко, иако је прошло три месеца од Рупелове посте Београду, његово министарство још није обавило потребне потезе како би се скинула прва препрека за почетак преговора о склапању социјалног споразума између Словеније и Србије, што би закинутим словеначким пензионерима у Србији омогућило да после 17 година агоније дођу до давно заслужених пензија. Кабинет министарке Цотман гаји наду да ће „оквири за преговоре” бити усвојени „пре краја словеначког председавања ЕУ” (до 1. јула), а како стоји ствар са обећањима словеначких званичника, илуструју речи које је Рупел олако изустио у Београду 24. октобра.

Словеначка страна не крије да јој брзина по овом питању и није у интересу, посебно што Јаншина екипа управо кубури са подивљалом инфлацијом, највишом међу земљама у зони евра; јасно да би сваки нови издатак, па и исплата пензија словеначким пензионерима у Србији, додатно отежала посао Бајуку да укроти инфлацију.

У Љубљани нико не жели да спекулише у погледу најближег или крајњег датума када би социјални споразум са Србијом могао бити закључен; у министаркином кабинету подвлаче да „с обзиром на садржајну комплексност ове ствари и на наша досадашња искуства” рачунају на „бар два, до три круга преговора (са Србијом) – пре него што споразум буде парафиран”. А ако знамо да у протеклих седам година није поштено обављен ни један једини круг преговора који би довели до исплате пензија, онда можемо наслутити да ова најава није охрабрујућа.

Словеначка страна напомиње да не жели пожуривања из Београда, већ ће „обавестити српску страну кад за то дође време”, а тада ће се „споразумно договорити о термину и месту следећег састанка”. На страну што службена Љубљана ни у 2007. није држала реч дату истим поводом, а та тактика јој је омогућила да догура до 2008. без исплате потраживања осигураницима у Србији. Сетимо се прошлогодишњих уверавања словеначког државног секретара Марка Штровса који је марта месеца обећавао да ће позвати преговарачки тим из Београда у Љубљану најкасније јуна 2007, онда је то обећање два пута погазио, и на крају –од састанка, а ни споразума, није било ништа.

Министар Рупел, за кога његови сарадници тврде да своје министарство води тврдом руком, морао је знати током последње посете Београду да управо његова кућа није обавила део посла због кога је Љајић месец дана касније путовао у Љубљану, на сусрет са Цотмановом. Обашка што о туђим парама (што новац једанаест хиљада закинутих пензионера из Србије у словеначкој државној каси свакако јесте), одлучује Бајуково министарство које је пре две године оценило да би тај издатак угрозио словеначко преузимање евра, па су преговори са Србијом гурнути на слепи колосек у исто време када је Словенија „преко реда” потписивала исте споразуме рецимо са Квебеком, како би подмирила интересе словеначке дијаспоре. Што доказује да Љубљана све може – кад хоће.