Ни слике, ни графити

Строги поглед руског премијера Владимира Путина прати нас дуж једне од најпрометнијих београдских улица, са свеже фасаде нове вишеспратнице. Нешто касније исти лик откривамо на бетонској огради парка. Не можемо му побећи – дочекује нас код трафостанице, на капији стамбене зграде, на улазу у подземну гаражу… На углу улица Масарикове и Максима Горког „лепрша” цртеж птичице потписан са ТКВ, та слова налазимо и крај двоглавог пса на зиду куће у Улици проте Матеје, као и испод обриса обнажених лепотица које красе зграду у Адмирала Гепрата и врата код поште у Улици кнегиње Зорке...

Ко су ти необични уметници чији се радови пробијају међу графитима и муралима, побијајући белину тек окречених зидова и прекривајући лепрозна лица давно ољуштених београдских фасада? Одговор нам нуди Лазар Шестовић, млади економиста који је своју блиставу каријеру у Светској банци оплеменио – потрагом за стенсилима.

Краљица Вила, Аутоматизација и Роботика

– Велики сам поклоник „уличне уметности” (на енглеском street art) јер ми се допада што су аутори тих радова спремни да их поделе са свима (чиме показују да се не баве уметношћу ради стицања профита), што желе да улепшају свој град и своју животну средину, али и да изразе став према постојећем стању у некој области. „Улични уметници“ су често бунтовници који својим делима покушавају да укажу на оно што сматрају лошим, да пошаљу одређену (политичку) поруку и да покрену промене. А стенсили су ми најдражи од свих облика „уличне уметности” јер су најближе мени омиљеном поп-арту, који се неретко заснива на понављању истог мотива у другим бојама. Такође волим једноставност и чисте форме стенсила – каже Шестовић.

Питамо га да ли је упознао и ауторе радова који му се допадају, и ко му је омиљени уметник.

– Познајем неколико њих из Београда, а омиљена ми је ТКВ (The Kraljica Vilа). Први стенсил који сам приметио и сликао у Београду је био њен „Bollywood Superstar”. Она је практично направила револуцију са стенсилима у Београду, мада је реч о веома младој особи. Почела је још као клинка, направивши са петнаест-шеснаест година стенсил Амелије Пулен. Од тада је кренула олуја њене креативности и идеја. Њени радови су у рангу светски познатих „уличних уметника“.

Српска престоница (а све чешће и други градови у земљи и иностранству) постала је њено „сликарско платно”. Индијске филмске (боливудске) звезде и препознатљиве огромне очи у облику сунца зуре у нас са зидова, чини се, где год да се окренемо.

(/slika2)Мене одавно нико није тако импресионирао својим идејама и радовима као ТКВ, која, међутим, крајње скромно тврди да она и није битна, већ њена дела, и да уметност нема смисла ако не комуницира и ако ништа не мења.

Знам колико ТКВ утиче на друге уметнике и исто тако знам десетине људи који се свакодневно одушевљавају њеним радовима, сликају их мобилним телефоном кад их угледају негде у граду и те фотографије чувају као драгоцене збирке, јер улични радови кратко трају. Та њихова пролазност је још једна специфична вредност.

Нарочито волим и радове још једног београдског уметника стенсила који се потписује као АИР (Аутоматизација и Роботика). Претходно је радио са екипом 352, а први рад му је био стенсил са ликом Милке Цанић и њеним чувеним поздравом из „Слагалице“ (Добро вече!) на згради Природно-математичког факултета. Као студент дизајна стално нешто црта и ствара. Његови радови су рефлексија на утиске из свакодневног живота, али и стрипа и филмова, па поред осталог на фасадама можете видети његовог Клинта Иствуда као „прљавог инспектора Харија” или Џонија Депа као Свинија Тода, „пакленог берберина из улице Флит“.

У Њујорку је и данас је центар „уличне уметности”, а за стенсиле је још битнији Париз – тамо, поред осталих, живи и ради и Блек ле Рат, један од највећих стенсил уметника, који је недавно имао у Београду радионицу за наше младе таленте (у оквиру БЕЛЕФ-а). Лондон је такође важан за ову врсту уметности, али Лазар Шестовић каже да је за њега најбитнији Лисабон. Зашто?

Збирка, изложба, па књига

– Тамо је прошлог лета почела моја љубав према стенсилима, када ме је моја другарица Нивес увела у овај за мене нови свет уметности. На том путовању сам направио и своју прву колекцију фотографија стенсила и од тада, где год да путујем, загледам по зидовима да ли ћу спазити још неки. Није случајно да сам се одмах заљубио у стенсиле у Лисабону, јер на његовим улицама можете да видите радове неких од највећих светских имена у овој области, као што су Dolk, C215, Above, Coolture, Freemantle... Али постоје и много мањи градови који су ме пријатно изненадили. Недавно сам, рецимо, био у Виљнусу (око 500.000 житеља) и Риги (700.000 становника). Кад се узме у обзир и дугогодишња и још веома видљива заоставштина комунизма у ове две балтичке престонице (Литваније и Летоније), нисам очекивао тако добре радове.

И све пријатеље сам почео да смарам својим новим интересовањем, па су и они почели да ми шаљу фотографије стенсила из Београда (у Србији се ова врста уметности још није толико „примила”, осим овде и у Новом Саду), из Париза, Амстердама, Њујорка, Беча… У протеклих годину дана сам сакупио поприличну збирку, коју можете да погледате на мом блогу http://belgrade-stencil.blogspot.com. Идеја ми је да направим изложбу а касније, можда, и књигу, својеврсни водич кроз свет стенсила. Главно место би заузели Београд и наши уметници. Својим светским квалитетом они то заслужују.

Александра Мијалковић

--------------------------------------------------------

Од праисторије до студентских протеста

Стенсили су графити – слова, симболи, бројеви, облици, ликови… – исцртани помоћу шаблона, обично бојом у спреју (аеросолом). Првим стенсилом (на енглеском stencil, у буквалном преводу матрица за умножавање) могао би се сматрати обрис шаке коју је, пре око 12 миленијума, праисторијски човек наслонио на зид пећине и око ње распршио пигмент, користећи шупљу кост или трску. Ти првобитни „стенсили“ су били веома распрострањени и многи су сачувани до данас.

Сличну али савршенију технику наношења боје на фине свилене материјале користили су и Јапанци у средњем веку, а Европљани су истим методом бојили црно-беле отиске радова познатих сликара, и користили неку врсту дрвеног шаблона за умножавање текстова пре него што је Гутенберг смислио штампарску пресу. Прва „шаблоном” исписана књига била је Библија. Двадесетих година прошлог века Французи су се одушевљавали и другим књигама илустрованим стенсилима (називали су их pochoir), да би тако настале шаре убрзо присвојили нови стилови у уметности – art nouveau и art deco. 

Касних шездесетих година прошлог века, у време жестоких студентских протеста у Европи, САД, па и у другим деловима света, показало се да су шаблони један од најбржих и најједноставнијих начина исписивања парола и осликавања симбола којима су млади побуњеници ишарали многе „режимске“ зграде. У томе се нарочито истакао студентски покрет у Паризу, па се сматра да су модерни стенсили, као врста уличне уметности, настали управо у француској престоници. Међу најпознатије савремене уметнике стенсила – који се углавном потписују иницијалима или псеудонимом – убрајају се Французи Блек ле Рат и Џеф Аеросол, Британац Банкси, Американци Џон Фекнер и Шепард Фери и „планетарни уметник” Абав (Аbove) .