Барак Обама против „дебелих мачака”

Од нашег сталног дописника
Вашингтон, 14. децембра – „Ви узимате по 10 или 20 милиона бонуса пошто је Америка прошла кроз најгору економску годину у минулих неколико деценија – коју сте ви изазвали, и која је донела 10 одсто незапослености... Ја нисам постао председник да бих помагао групи дебелих мачака са Волстрита.”

Ове нимало пријатне речи изговорио је синоћ у једноj ТВ емисији председник Барак Обама и биле су намењене групи људи са којом се данас састао у Белој кући – у покушају помирења у сукобу који се не памти у односима извршне власти и бизниса кључног за економију земље: банкарског.

Најновији повод за заоштравање јесте лобирање великих кућа са Волстрита да минирају закон о оштријој регулативи финансијског сектора који је прошао у Представничком дому, док ће Сенат о томе расправљати ових дана. Со на рану је посуло и одбијање банака да дају кредите малим предузећима под условима који би за предузетнике били прихватљиви, како би се подстакло запошљавање.

Позиве за састанак са председником добили су челници Голдмана Сакса, Џеј Пи Морган Чејза, Бенк ов Америка и други који су се у јавности правдали да нису против регулативе у принципу, већ само против неких конкретних мера, као што је например оснивање нове агенције која би надгледала банкарски сектор. Противе се и изузимању надзора банкарства из надлежности Федералних резерви, централне банке.

Како је саопштено после састанка, „вођена је широка и отворена расправа”. Обама је изјавио да „сви растемо и падамо заједно”, док је један од банкара рекао како су свесни „да су под микроскопом”.

Многи мали бизнисмени се жале да не могу да добије кредит, а општа је оцена да само већи динамизам малих предузетника може брже да покрене замајац за запошљавање.

Смањивање редова пред бироима рада полако постаје главна преокупација Беле куће, с обзиром на политичку осетљивост овог проблема уочи избора за трећину места у Конгресу идуће године. Уколико би се на тим изборима клатно бирачког опредељења окренуло ка републиканцима, то би угрозило садашњу већину демократа у оба конгресна дома и закомпликовало ионако тешко спровођење Обаминог реформског програма.

Запошљавање је зато проглашено важнијим и од смањивања буџетског дефицита, још једне велике главобоље Беле куће. Дефицит је за прошлу фискалну годину, завршену 30. септембра, износио 1.400  милијарди долара – 10 одсто бруто друштвеног производа – а у овој се очекује да би могао да буде и већи, с обзиром на пораст трошка рата у Авганистану где се упућује још 30.000 војника и издатке које ће донети реформа здравственог осигурања, ако прође у Конгресу.

Велике банке су иначе у великој мери вратиле силне милијарде које им је држава дала на врхунцу кризе и које су им омогућиле да преживе. Последња која је најавила да ће се раздужити је Сити група која је за то спремила 20 милијарди долара. Укупно, све банке које су примиле помоћ ове године су вратиле 136 од добијених 245 милијарди.

Отплаћујући дуг, банке се такође ослобађају присуства представника државе у својим управним одборима, што је била услов за помоћ – укључујући и права државе да им ограничава директорске плате. Цео банкарски сектор се ових дана припрема да својим менаџерима и осталим запосленима исплати огромне своте као годишње бонусе.

Намера Обамине администрације да чвршће регулише финансијски сектор изазива овде велика политичка и, рекло би се, идеолошка спорења на линији демократе–републиканци, мада о овом питању и табор Обамине партије није јединствен: и Демократска партија има своје „либерале” и „конзервативце”. Опозиција Обами пребацује да је у целини против крупног бизниса и да у економију на велика врата уводи државни интервенционизам.

У дебати овим поводом превиђа се да је финансијски сектор из претходне економске кризе, из „Велике депресије” која је Америку погодила тридесетих година прошлог века, изашао са веома чврстом регулативом, која га је пуне четири деценије од завршетка Другог светског рата поштедела искушења сличних данашњим.

Економиста Пол Кругман, нобеловац који пише редовну колумну у „Њујорк тајмсу”, данас подсећа да је лабављење ових стега почело са Роналдом Реганом током осамдесетих, а у последње две деценије узде су сасвим одбачене; банкама је препуштено да саме себе регулишу, што је довело до веома ризичног пословања, а последњих година до веома широке руке у дељењу кредита, чак и онима за које се знало да немају начина да их отплате. То је онда изазвало „прегревање” појединих сектора, а нарочито грађевинског, да би на крају пуцање тог пренадуваног мехура заљуљало целу економију.

Милан Мишић