Балкан је микрокосмос Европе

ЕКСКЛУЗИВНO
Увек сам говорила да су Европа и Балкан једно. Балкан је микрокосмос Европе. Оно што они покушавају – они! Они и Ми! – да припишу нама истовремено је и црта остатка Европе. И нема ништа на Балкану што не постоји у Шпанији или у Белгији, рецимо, а ипак је лакше када се каже „то је негде другде”, јер се онда тај који то каже боље осећа.

Овако, о стереотипима који владају у двосмерном односу Европе и Балкана, у ексклузивном разговору за „Политику”, говори Весна Голдсворти, ванредни професор енглеске књижевности на Универзитету Кингстон у Лондону, која је у Београд стигла на дводневну конференцију „После зида двадесет година: европеизација из угла бивше Југославије”. Конференцију која је почела јуче у Палати Србије организовали су француска институција Notre Europe и Културни фронт из Београда, а Весна Голдсворти ће данас да говори на тему „Наративи за будућност: гласови југословенских emigres”, будући да је рођена у Београду а живи, и своју научну и уметничку каријеру гради у Великој Британији.

Весна Голдсворти је и писац светског бестселера „Чернобиљске јагоде” и научне студије „Измишљање Руританије/Империјализам маште” која се налази у наставним програмима 60 земаља у свету (издавач на српском „Геопоетика”). Анализирајући стереотипе који владају у Европи када је у питању Балкан, Весна Голдсворти ипак констатује да је сасвим јасно да су они данас на врло климавим ногама, а са хумором примећује како „из британске перспективе све врло често изгледа као да је цела Европа Балкан”.

Каквом се чини европеизација из угла бивше Југославије, после две деценије?

Конференција је тек почела, али се већ по наслову види двосмисленост тог термина. Јер, пад Берлинског зида за Југославију значио је и почетак њене стратешке маргинализације. Оног тренутка када је Источна Европа постала важна Западу, Југославија је маргинализована. Из моје перспективе, посебно када се погледа на 1989, као годину када је Милошевић држао свој чувени говор на Косову и као годину када је Анте Марковић постао премијер, и нема се ту много шта прослављати када је Србија у питању. А, када размишљамо о 1989. не можемо а да не размишљамо и о 1999. па је то двоструко тужна годишњица. Међутим, ипак налазим разлога за оптимизам: процес европеизације, процес полаког прилагођавања Европи и прилажења ЕУ, за Србију је позитиван и добро је започео.

У том процесу, да ли се и Европа прилагођава Балкану?

Мислим да Европа заиста схвата да је прошло оно време протектората, у којем ви овамо пошаљете некога па, у одређеним дискусијама, он има последњу реч, и да се заиста осећа да је дошло време равноправне дискусије. Јесте да сте, што сте ближе Европи, некако циничнији у односу на њу, али разговор се води у домену међусобне користи, без идеала, са пуно прагматичности.

Да ли то значи да су превазиђени и стереотипи о Балкану?

Мојом научном студијом „Измишљање Руританије” и ја сам била део таласа који је помогао да се стереотипи превазиђу. То не значи, наравно, да они више нису ту. Пре више од две деценије, када сам писала „Руританију…”, западни Балкан би био термин који не би имао много смисла, а његово креирање мени управо показује да су стереотипи ту. Али, да постоји и напор да се превазиђу. Јер, шта значи западни Балкан? Ко је, онда, на истоку Балкана? У ствари, западни Балкан вам је као нека мала награда. У смислу: ви јесте Запад, то је позитивно. Али, али још увек сте Балкан, и сада сте на првој степеници према Европи. У тим терминима се, у ствари, види да иако желимо да превазиђемо стереотипе, којих смо свесни, они су ту, и још машемо тим западом Балкана као шаргарепом.

А шта је са нашим виђењем Европе? Има ли и у њему сличне приче?

Тешко ми је да то оценим јер не живим овде, али мислим да постоји доза самоодбране али и доза непотребне конспирације. Ми, некако, стално постављамо питање шта то Европљани раде, шта намеравају, шта нам кумују. А на Европу треба гледати практичније, и питати шта они могу да добију од нас а шта ми од њих. Зашто је нама то корисно? Значи – сасвим практично и без стереотипа. Јер, у праву сте, стереотипи о Европи као некоме ко нама можда ради о глави, заиста су некорисни и управо нам могу штетити. Ми јесмо у Европи и немамо где да идемо; не можемо да се пребацимо на северни или јужни пол и зато треба да гледамо како да тај положај искористимо. И како да ту где живимо, живимо најбоље што можемо. То, видите, није питање политике. То је питање баштованства…

Односно, успешне европеизације?

Термин европеизације се променио, и о томе ћу данас говорити на конференцији. Знате, европеизација је у 19. веку значила национално самоопредељење, стварање независне нације, одвајање од Отоманске империје, од Аустро-Угарске. Сада, европеизација значи нешто сасвим друго: смањивање националног и припремање за прикључивање једном телу које је наднационално. У последњих двадесет година Балкан и Европа – говорим у знацима навода и заиста симболички – некако поново, по ко зна који пут у историји, разменили су места. Док је моја бивша домовина постала група националних држава, Европа је сад вишенационална средина у којој постоји анксиозност због могућих  националних сукоба. Париз, Амстердам, Лондон… су вишенационални на начин који нас, из бивше Југославије, понекада брине а понекад засмејава, а који је у ствари врло препознатљив. Сада у Европи постоје неке квоте, табуи, опрез да из сваке нације по једно, двоје-троје буде укључено и представљено у одређеним телима. Ми то тако лепо препознајемо! И зато мислим да своје југословенско искуство, позитивно и негативно, треба да искористимо у Европи а не да га заборавимо.

Приближавамо се Европи, а како видите приближавање нас, из бивших република СФРЈ?

Имам утисак да је оно доминантно у пределима културе. Али, имам утисак и да када се помене реч приближавање, оно некако постаје мач са две оштрице. Некима то одговара, неки од приближавања беже као ђаво од крста. Мислим, међутим, да и на њега треба гледати неутрално. Односно, ако ваш комшија копа бунар или крене да зида неку кулу у дворишту, ви треба да знате шта је тај бунар или та кула. Значи, да знамо, да пратимо и користимо оно што нама из тога одговара. И онда се не треба бојати приближавања.

А шта са подсећањима на, не баш увек етичка, понашања многих у рату, па и уметника? Како не повредити ране?

Мислим да то није могуће избећи али видим да већ у вашем питању постоји импликација довољне дозе осетљивости у позитивном смислу према томе. А то значи, ако већ отварамо старе ране, отварајмо их са пажњом а не са жељом да се поново нешто трује и разара; не стварајмо нову сепсу већ само погледајмо како је та рана настала. Нисам за то да се старе ране отварају на ритуалан начин, само ради отварања, јер то ми мирише на жељу да се неком поново нанесе бол а не да се нешто реши. Значи, да употребим медицинску аналогију: ако ране отварамо да се никада поново не повређујемо, онда је то добро. Али, ако се то чини из неког садистичког импулса да се, ето, неко повреди, онда заиста није добро.

-----------------------------------------------------------

Југоносталгија као чиста успомена

Да ли је југоносталгија постала појам или је само жал за нечим старим, јер се ново не допада, и бојимо га се?

Знате шта, ово је невероватно компликовано питање. Један од гостију на овој конференцији, британски новинар Тим Џуда, створио је термин југосфере која се поново ствара и која већ, унеколико, већ постоји као сфера заједничких, интересних, тржишних па и политичких питања. Можда се та југосфера поново ствара зато што је Југославија и први пут, и други пут у својој историји настала због истинске потребе, као што се и први и други пут распала због истинске тежње. Баш као центрифугална и центрипетална сила. Ствара се из правих разлога, али се и распада због нечега што је стварно. Проблем са термином југоносталгија јесте да он увек изгледа као да неко полаже право или исказује жељу да се Југославија поново створи. И, то је оно што мени смета. Ја осећам југоносталгију, али без икакве политичке тежине, јер је Југославија била земља у којој сам провела најлепше године своје младости. То што се ја сећам те земље на најлепши начин, не значи да желим да некога бијем о главу идејом Југославије. Значи, „да” југоносталгији као сећању, као чистој успомени. Али, оног тренутка када југоносталгија постане политички програм, онда се већ помало прибојавам тог термина. Не толико зато што се бојим политике, већ што не желим да ми се приписује нешто што не осећам.