Видовдан српског јединства

Ми тешко можемо и да замислимо како су изгледали, о чему су размишљали и од чега су стрепели наши давни преци. Понешто смо у међувремену научили, искуством проверили и заувек запамтили кроз заветну мисао културе сећања. Сећање и јесте оживљавање некадашње реалности, онда када она одавно више не постоји, уз благодарну захвалност њеним лекцијама и поукама.

А стајна тачка нашег, српског упоришта је дубински везана за један конкретни тренутак („вечнутак”) у историји, за пожртвовани, јуначки отпор витезова кнеза Лазара надолазећој опасности из Мале Азије.

Те 1389. године (28. јуна, у уторак, од јутра до заласка сунца) зачет је, дугорочно и поуздано, и физички и метафизички отпор светосавског српства голој сили бројчане и материјалне надмоћи исламског царства са Босфора.

Након овог бојног подвига Србе више „није било могуће обуздати ни страхом, ни личном коришћу, јер они од тада живе у духу, пркосећи материји, налик првим хришћанима које није могуће савладати ни телесним патњама, ни физичким задовољствима”, а „мисао претходи делу, баш као муња грому (који стиже прилично споро, али неумољиво)”.

Хајне тако, готово пророчки, види снагу мисли („и силу завета”, ми бисмо додали), која борави у појавном свету – невидљиво, али реалније од сваке реалности – и чува победоносно корење сваке аутентичне традиције не допуштајући да је ма шта преоре и коначно затре за сва времена.

У нашем случају је реч о адекватном „паковању” оног српског светосавског – у борбени вид косовског завета, за вишевековно очување историјски изгубљеног јединства цркве, народа и државе у најтежим годинама и најстрашнијим искушењима…

Слично њему, а још прецизније и смелије, његов француски брат по духу истине, филозоф и теолог Жак Маритен, управо у српској кнежевој вечери, последњој пред битку са Турцима, препознаје Христово окупљање апостола за трпезом, непосредно уочи свог страдања и распећа. Писац „Интегралног хуманизма” и феноменалних „Степена сазнања” овим неочекиваним поређењем јерусалимске и косовске вечере две харизматичне групе Божјих изабраника започиње своју (код нас још увек непреведену) мистичну студију „Религија и култура” („Religion et culture”, 1930), дајући тако највећу почаст српском народу коју је икада доживео са западне стране међусобно завађеног европског континента.

А сваки хришћански витез и јесте Христов апостол, посебно уочи Голготе, која обавезно и увек претходи Васкрсењу. Па је то тако и у нашем случају, који нас већ 637 година брани и чува од сваког непријатеља, а нарочито од сопствених грехова и унутрашњих слабости. И не треба се плашити оваквих великих и амбициозних поређења, јер је у борби за очување и спас душе све важно и непроцењиво, као приоритет свих приоритета и скривена суштина постојања обједињујуће „српске идеје”.

Као ни нације, тако ни идеологије нису настале искључиво у 19. веку и, посебно, током и одмах након Октобарске револуције; у многим земљама Европе и света се то догађало у средњовековном периоду њихове историје. Па је тако српска родољубива мисао настала у ери Светог Саве, његове браће и оца. Да би се коначно развила и употпунила у епохи Косовске битке и свему што јој је директно претходило.

За разлику од, на пример, Немачке и Италије, које су биле политичка последица буржоаске револуције из 1848. године, Србија (као и, рецимо, британска краљевина) у светским ратовима модерног доба црпла је своју животворну снагу из дубоко и давно закопаног, предачког корења. Тај непрегледни резервоар непролазних вредности, интуиција и чуда оживљава, сваки пут изнова, као артуријански мач из камена, у континуитету разних историјских наставака давно започете идентитетске приче.

Зато је избор вечности уместо привремених тренутака удобности и личне среће, па и по најтежу цену саможртвовања – не само „наше опредељење” већ и начелни став, принцип који је постао „наша непроменљива природа” и начин постојања у историји. Оживљени „светли гробови” српске заветне духовне вертикале су неупоредиво ближи нашим идеалима и стремљењима од спокојног, „рајског” уживања у овоземаљској хоризонтали наше свакодневице. Крајњи циљ (колективног спасења светосавски надахнутог народа) увек побеђује сва искушења и понуде, а нема те „вечере” и раскошних обећања које завређује српско одрицање од вере и славске иконе, предачких молитви и заветних зарицања.

А и када се каткад ипак дешава та мучна и краткотрајна операција нашег потписивања уговора са ђаволом, томе претходи јавно и готово ритуално одрицање од вере и конкретно исписивање из редова српске нације. Отуда и толика мржња према српству и свему српском (чак и када је реч о безазленим цивилима, па и сасвим малој деци из нашег народа), јер наше унутрашње и спољашње непријатеље излуђује и опседа она заветна супстанца равнодушности високе Србије према успеху, привременим задовољствима и личној срећи.

Зато ту никада није реч само о сукобу прагматичних националних интереса, већ о богомрзитељској страсти наспрам нашег „народног иконостаса” (пошто свако од нас носи икону Господњу у себи). И због тога је практично немогуће смиривање ове духовно-шовинистичке мржње, засноване на препознавању врсте и порекла типа људског материјала „међу тим неподношљивим Србима”.

И зато наше клеветнике и мрзитеље толико нервира и напросто излуђује појам „небеске Србије” и нашег трајног опредељења за вечно, а не овоземаљско, политичко царство. Довољно је што наша химна безазлено призива Божју правду („ни по бабу, ни по стричевима”) да би нам се, ничим неизазвано, подметала идеја наводног „великосрпског хегемонизма”, који код нас не постоји ни у траговима. Ми, у духу наших завета, не да нисмо осветнички расположени, већ бисмо поделили и последњу корицу хлеба, пружили медицинску бригу и препознали наводно братство тамо где га никако нема, нити га је икада било.

Али ни то, очигледно, није довољно. Све је то само просипање бисера пред свиње и узалудно бацање наше љубави у тамни бунар без дна. Као у специјалној визији пакла и овде наше мрзитеље излуђује наше узастопно и безусловно праштање.

Не могу да нам опросте што им не узвраћамо истом мером и, као најгоре, што им праштамо злочине почињене над нама за које нису показали ни најмање покајање. Што им више праштамо и призивамо их у загрљај, после свега, они нас више мрзе и очајнички беже из тог (њима неподношљивог) загрљаја.

О томе чудесно пише (не на наше регионалне теме) један велики грчки мислилац модерне епохе када у својој „Огњеној реци вечности” описује сву страхоту мука после смрти људи лишених осећања љубави и емпатије, када се неочекивано суоче са Божјом љубављу упркос свим њиховим гресима. Јер они ту незаслужену и неочекивану љубав не могу да истрпе, отприлике као када нас упорно грли неко кога не волимо и не можемо да поднесемо ни секунд више таквих нежељених загрљаја.

То је наша судбина, језивог страдања због непостојања спремности да замрзимо чак и најгорег непријатеља.

А чим пустимо осветничку страст „одавно заслужене” мржње према својим џелатима да завлада нашим срцем, ми истог тренутка престајемо да следимо (новозаветни, светосавски, косовски, ђакон-авакумовски) завет из самог језгра нашег постојања, и на небу и на земљи, и у времену и у вечности. Сами себе тиме искључујемо из древног, непроменљивог поретка ствари и рађамо се у искривљеном огледалу одраза наших непријатеља.

Отуд толико суровости код некадашњих Срба у лику (и униформи) својих покатоличених или комунистичких или грађанистичких или исламизираних… избора. Та окрутност у њиховом, преверавањем измењеном обличју је сама суштина њиховог преображаја којим се потире некадашња (аутентична) природа српског и православног предачког живог ланца. Ретро парадокс. Попут лептира који се апсурдно и трагично враћају у форму гусенице, на своју и општу несрећу.

И нема те „вечере” која може да надокнади овакав губитак и фатално скретање са пута спасења (негде код Албукеркија). Отуд је свако југословенство тако опасно за Србе, јер нема ону лукаву, тактичку сврху и политички стратешки разлог (који нимало не узнемирава суштину идентитета несрпских Југословена). Ми, насупрот, лутамо у новом идентитету међу лажном разбраћом и доказујемо се узалуд смањујући све своје српско и органски различито од римокатоличких, прогерманских Словена из нашег комшилука. И тако се опасно приближавамо тачки топљења нашег онтолошког и духовног језгра, лебдећи ни на небу ни на земљи („нит’ смо вино, нити вода”). Укидајући свој национални и духовни темељ, не можемо да изградимо ништа озбиљније од мање или више убедљивог фалсификата (у нигдини између ексклузивно људског, малосрпског и безбожничког). Залуд сав труд оваквог друштвеног инжењеринга и баналних лепих жеља („сви су људи браћа”) у загушљивом амбијенту у којем је просто мирисала крв будућих жртава након ратног отварања карата и објаве насилног покатоличења и прозелитског унијаћења незаштићеног православног становништва у масовној ендехазијској кланици.

Наравно, и наш искуствени отклон од југословенског искакања из светосавског строја, плаћеног стотинама хиљада невиних српских жртава, одмах бива проглашен за „националистички” доказ немогућности сарадње и заједничког живота са нама, „непоправљивим Србима”.

Зато је време да коначно видимо, видовданским погледом, спасоносни хоризонт наше боље и сигурније будућности, да се потрудимо да, уместо сањарија, дођемо до реалполитичке, интегралне визије повратка на српски пут. На видовдански пут јединства свега оног најбољег што је било, што јесте и што тек треба да нам се догоди.

*Редитељ